Piše: MILENA BEČEJAC
Ove godine, prošlog petka, bile su dve decenije od „Oluje”, akcije hrvatske vojske tokom koje su etnički očišćena područja na kojima su živeli Srbi, pre svega u Kninu i oko Knina. Ništa im nije bilo sveto deca, žene, stari… Oni koji su mogli, krenuli su put spasa, uglavnom noću, a često su traktore ili zaprežna kola vozili dečaci iz porodica u kojima nije bilo starije muške glave jer su im očevi ubijeni. I, pisala sam ranije, kako smo ih čekali, u Zrenjaninu, strahovali hoće li stići živi, i dočekali ih, tako izmorene, a ponosite.
Sada mi je pažnju privukao tekst Vedrane Rudan, koja je poznata kao osoba bez dlake na jeziku i koja je, na sebi svojstven način, osudila svetkovanja koja je hrvatska vlast organizovala povodom tog zločinačkog čina. Sve njih, koji su slavili stradanje srpskog naroda, oterala je tamo gde treba. Znate već Vedranu. Upoznali ste je, verujem, prvi put 2003. godine u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono”. Potom je ponovo dolazila u Zrenjanin, a 2014. godine, imala je promociju knjige u Gradskoj narodnoj biblioteci.
Posle toga, na svom fejsbuku je napisala: „Bila sam u Zrenjaninu. Fenomenalna večer. Smijali smo se do suza. Nakon promocije koja nije baš ništa promovirala osim dobrih vibracija, razgovarala sam sa ljudima. Očajni su. Nema posla, nema love, nema sreće. Depra i staro i mlado drži za vrat… Zrenjanin je prekrasan gradić koji krupnim koracima grabi prema propasti onako kako to čini, primjerice, moj grad (Rijeka). Poslovni prostori prazni, firme propale, središte grada raskopano…
U Rijeci nisam bila posle rata ne znam ni da li bih želela, mogla, morala… ali, sećam se i ja neke divne Rijeke i trka na Grobničkom polju…”
U Zrenjaninu, „duboki kanali” jesu postali u trg (naravno da su radovi kasnili). Ali, ima i dalje praznih lokala. I dalje ima mnogo nezaposlenih. Ali, tu smo gde smo. A hoćemo da verujemo da će biti još novih investicija i da će naš grad biti grad mladih. Da verujemo, to još jedino možemo…
