Proslavili smo Novu godinu, Božić, sad će i Pravoslavna nova godina… Proslavio je kako ko – neko u restoranu, neko u kafiću, pojedini i na nekim egzotičnim, kako se to kaže, destinacijama, a bogami, slavilo se i kod kuće – možda i najviše.
Uostalom, deca su bila na raspustu, i najlepše je kada se u porodici zajedno raduju i najmilijima upućuju najlepše misli i želje. Lepo je i kada deca korinđaju, i kada se konji upregnu u fijaker, u kojima se voze veseli tamburaši, sa Cvetom Cvejanovim na čelu, od Borđoša do centra, i čestitaju Badnje veče i Božić…
Sve je prošlo kako valja, ruska salata, praseće pečenje, kolači, torte – svega na volju. Postilo se nešto malo na Badnji dan, ali – novo je vreme. Uglavnom, bili su to svečani i lepi dani, bez snega, ali svečani sa plastičnim jelkicama i raznobojnim sijalicama.
Naravno, i prangijalo se. Šištao je vatromet. Pucalo se na sve strane, orilo se u svim zrenjaninskim naseljima, pri čemu su petarde bile „najslabije”. Nemam izveštaj da se nekome nešto dogodilo – dobro da je tako. Mada nisam stručnjak za oružje, mislim da ga je bilo različitih fela, kao i pirotehnike. Neki to smatraju za vrhunac slavlja. Oni koji su se u vreme paljbe našli na ulici, jedino su mogli „da zalegnu”, da ih nešto ne strefi…
Mnogi smatraju da je pucanje u ponoć na Badnje veče stari običaj kojim se proslavlja Božić. Međutim, još 1841. godine u Beogradu je doneta zabrana da se puca.
Uostalom, aktuelni Zakon o javnom redu i miru propisuje kaznu od 100.000 do 150.000 dinara za one koji ugrožavaju bezbednost pucanjem iz vatrenog oružja ili imitacije oružja.
Možda ova kolumna ne bi bila o šenlučenju, jer su to već poznate stvari koje nam se, iz godine u godinu, događaju, ali neko mi je poslao snimak – čestitku jednog beogradskog mladića, koji se posle lepih želja obraća majci: Mama, molim te, a mama, sigurne ruke, potom kroz prozor ispaljuje tri hica iz revolvera. Nešto kao Kalamiti Džejn. Vidim da su mnogi komentarisali ovaj snimak, pa od mene o njemu toliko.
