Pendžeri prijateljstva

Piše: Milena Bečejac

Sneg je u utorak počeo da pada. Sred februara, kad mu vreme nije, što reče moj komšija. Nosio je ovaj hladan vetar, banatski, pahuljice, ali se i sneg umorio, prestao da pada a hoće li opet – ne znamo.
Ipak, nekako ta belina, makar i prividna, budi neka sećanja na neke lepe trenutke, susrete.
Eto, nedavno je umro Bogdan Gušić. Bio je jedan od mojih prvih urednika, tada je uređivao rubriku kultura. Dobijala sam teme.
Jedna od njih bila je razgovor sa Tivadarom Vanjekom. Objasnio mi je gde je njegov atelje, u Pupinovoj, dao mi izložbene kataloge kako bih saznala što više o umetniku (nije bilo u to vreme dragog nam Gugla). Tivadar Vanjek je bio jedan od osnivača Umetničke kolonije u Ečki, prvi upravnik Savremene galerije. Bio je – ime.
Nekako sam skuckala pitanja, pokazala ih uredniku Gušiću, rekao je da je to dobro. I tako, krenem stepenicama ka ateljeu, na vrhu zgrade „Tekstila”.
Vrata ateljea otvorio mi je umetnik, lično. Ne znam zašto, očekivala sam da će biti sav umazan od boje, da će u ateljeu biti kreativni nered (tako sam, bar, ranije viđala). Ništa od toga. Sve je bilo na svom mestu. I štafelaj. A na njemu – slika u nastajanju. Prelja. Penelopa. Svedena lepota. Čekanje.
Upoznali smo se, pitao me je šta sam studirala, zašto novinarstvo… Ja odgovaram na pitanja, ali ne postavljam svoja. Kao da sam se blokirala. Prosto, zurila sam u sliku, onu na štafelaju.
Vanjek je počeo svoju priču. A pre toga, rekao mi je da, baš ako hoću, skuvaće mi kafu, ali mi predlaže nešto bolje, što on pojede svakoga dana i tako ima energije da slika. Taj tajni sastojak, kako se to danas kaže, bilo je kiselo mleko sa dodatkom kokosa, odnosno kokosovog brašna. I, verujte, baš mi je prijalo, stvarno.
Od 1980. godine, Tivadar Vanjek nije među nama. Ali jesu njegova dela, njih blizu 200 koje je zaveštao gradu. Ima ih i u privatnim kolekcijama. Ravnica i njeni pendžeri prijateljstva. Zabati. Preslice.
I, pre svega, ljudi.

FacebookTwitter