PETAR BODIROGA O PEDAGOŠKOM RADU, ŽIVOTNIM NAZORIMA, POLITIČKOM (NE)ANGAŽOVANjU I DUHOVNIM UZDANICAMA

Nesloga je pogubna kad nemani vrebaju

  • Treba naći pomirenje, pogotovo kad je reč o prošlosti. Ja raskole neću, ne podnosim ih – kaže dugogodišnji profesor književnosti u Zrenjaninskoj gimnaziji

Nemoralno je živeti u dosadi. Ta Čehovljeva rečenica bila je moto malog novinskog razgovora sa Petrom Bodirogom, objavljenog u „Zrenjaninu” pre petnaestak godina. Sa uvaženim profesorom književnosti Zrenjaninske gimnazije tada smo razgovarali prevashodno o literarnim temama. Na početku leta 2016. predložili smo mu da napravimo širu storiju – o njegovom intelektualnom sazrevanju, pedagoškom radu, životnim nazorima i političkom (ne)angažovanju.
Domaćin nas je dočekao u živopisnoj bašti u ulici ne manje živopisnog naziva – Bagremova, u naselju Zeleno polje, gde živi sa suprugom Zoricom (sin Đorđe završio je studije ekonomije u Beogradu i radi za uglednu IT kompaniju).
Potkraj maja vazduh je u Zelenom polju zasićen mirisom lipa, a u vrtu Petra Bodiroge, sred uredno pokošenog travnjaka, uzdižu se ostrvca pitome nane i kamilice. Orijaška smokva tamnozelenog lišća gordi se kraj verande, kao preslikana sa obale Trebišnjice. Godine su prošle, ali očigledno je da se naš sagovornik ne odriče mudre Čehovljeve misli.
Bašta s aromatičnim biljem podstiče nas da krenemo od početka, od mladalačkih dana na padinama Leotara.
Kakve vas uspomene vežu za stari kraj?
– Rođen sam u selu Bodiroge, u oblasti koja se zove Ljubomir i koja je nekada pripadala bilećkom srezu, a danas trebinjskoj opštini. Tu su živele isključivo porodice sa takvim prezimenom. Sada ih je u selu ostalo troje. Ljudi su se raselili – u Trebinje, Dubrovnik, Beograd, Zagreb, Novi Sad, u Nemačku i Ameriku… Matija Bećković jednom me je pitao koliko nas ima u zavičaju. Rekoh mu da je 1939. godine bilo 22 kuće. To je bilo poveće selo za Hercegovinu u to vreme. A to sam mu rekao zato što je Bećković rođen upravo 1939. godine.
Tu ste započeli školovanje?
– U Bodirogama sam završio četiri razreda osnovne škole, a četiri razreda niže gimnazije u obližnjem Radačkom Brijegu. Uzgred, u ovom mestu postoji humka i spomen-obeležje koje svedoči o jednom od najvećih komunističkih zločina u ovom kraju, kada je, u februaru 1942, ubijeno 27 nedužnih ljudi u odmazdi za pogibiju komandanta Operativnog štaba NOP za Hercegovinu Đorđa Putice. To je poznato u istoriografiji. Po pričanju, Putica je bio čestit čovek, a ubio ga je neki razbojnik koji je posle pobegao u bilećku šumu. Na Radačkom Brijegu po zlu su se međutim pročuli Sava Kovačević Mizara i Dragica Pravica, za koju kažu da je možda bila zaljubljena u Puticu. Kako god, u zločinu na Radačkom Brijegu treba tražiti i uzroke njenog kasnijeg zarobljavanja i pogibije.
Srednju školu pohađali ste u Trebinju?
– Sećam se dobro trebinjnskih profesora koji su mi predavali u Mašinskoj školi. Samo kod strogih nastavnika moglo se nešto naučiti. Od onih koji su razglabali o Zvezdi i Partizanu – vrlo malo. Na fakultetu sam najradije slušao predavanja Nikole Miloševića, pa sam ga kasnije pozivao i na tribine u Zrenjanin. Pozivao sam u više navrata i Matiju Bećkovića, Duška Trifunovića… Drag mi je bio i Dragan Nedeljković, profesor slavistike na Sorboni. Posećivao sam ga u Beogradu, u njegovom stanu u Ulici Vase Pelagića. Jednom prilikom odneo sam mu na poklon teglu meda, rekavši mu da je to poklon iz mog kraja, iz zemlje kneza Miroslava. Bio je to dobar med, osećao se pelin i vresak. Profesor se tome vrlo obradovao. Posećivao sam ga i sa mojim nekadašnjim đakom, slikarom Miletom Kulačićem iz Perleza, danas profesorom akademije. Uzgred, Kujačića sam u Gimnaziji predlagao za učenika generacije, ali su me nadglasale neke mućurle, pa to nije prošlo. Mile je izradio dva izvanredna portreta profesora Nedeljkovića. Učestvovao sam više puta i na tribinama sa akademikom, istoričarom Čedomirom Popovim. Jednom prilikom bili smo, nas petnaestak, na zajedničkoj večeri, koja se odužila. On je onda rekao: „Kod nas u Banatu u ovo vreme puštaju kere”. To je značilo da smo okasnili…
Poznato je da ste đake obavezivali na čitanje, da tu nije bilo gledanja kroz prste…
– Tražio sam pojedinosti, da proverim da li je pročitano. Ali sam i nagrađivao učenike koji čitaju, pa makar i ako rđavo tumače. Ocena bi onda bila – vrlo dobar. I sam se uvek iznova vraćam Dostojevskom, Viktoru Igou, Edgaru Alanu Pou, Kamiju, Kafki… Čudno je to kada se literatura koja je davno pročitana čita ponovo. Kad danas uporedim sebe sa onim Petrom koji je upravo bio završio studije, uviđam koliko stvari nisam primećivao. Moja deviza je da je vreme jedini pravi kritičar koji se ne može podmititi, zato se više vraćam klasičnoj literaturi. Recimo, nedavno sam pročitao sva 123 pisma Seneke prijatelju. Čitam Platona. Dante mi je uvek zagonetan. Čini mi se da sam pročitao sve od Šekspira, ali osećam da sećanje tamni i da treba da mu se vratim. Danas čitam ponešto iz poezije, pogotovo iz kineskog i japanskog pesništva. Čitam naše pesnike, kao i Puškina i Jesenjina. Smatram da govoriti stihove podrazumeva stvaranje svečanog ambijenta, jer je to praznik za dušu. Poeziju treba učiti napamet i živeti s njom.
U Banatu ste se obreli posle studija?
– Doselili smo se ovde krajem šezdesetih, najprenajstariji brat Milan, koji je u Zrenjaninu završio srednju školu, a potom Višu ugostiteljsku u Beogradu. Kasnije je otišao u Štokholm, a 1965. godine u Vinipeg u Kanadu, gde je otvorio restoran „Dubrovnik”. Baranjska je tada u Zelenom polju bila poslednja urbanizovana ulica, a ovde je bila ledina sa vinogradarskom kućicom koju smo kupili i polako se kućili.
I sami ste više puta putovali preko Atlantika?
– Mlađi brat Gojko takođe je radio u restoranu u Kanadi, a i ja sam tamo boravio i putovao ukupno sedam puta. U „Dubrovnik” su tada dolazili i viđeniji gosti, pa sam tamo 1985. upoznao i Milu Malruni, suprugu Brajana Malrunija, osamnaestog premijera Kanade. Milino devojačko prezime je Pivnički, a njen otac Dimitrije bio je lekar rodom iz Novog Bečeja. Brat je tog dana bio poslom u Čikagu, a ja sam radio za barom kad je ona došla sa pratiljama i telohraniteljima. Bila je tada u drugom stanju po četvrti put i novine su naveliko pisale o njoj. U restoran je dolazio i Pjer Trido, poznati političar, kanadski premijer od 1968. do 1979. Naime, u Vinipegu, na dvesta metara od „Dubrovnika” nalazio se hotel „Fort Geri”, gde bi on boravio i odakle bi peške dolazio na ručak. Dolazile su i druge poznate ličnosti.
Đaci se sećaju vaših priča sa putovanja po Americi. Kakve utiske nosite iz Novog sveta?
– Ja sam 1984. godine otišao u Sjedinjene Države. Tu sam, u Arizoni, bio gost mog daljeg rođaka Ronalda Bodiroge. Njegov deda Simo došao je u Ameriku da radi u rudnicima. Tako se u to vreme odlazilo iz naših krajeva – „vaporom” iz Dubrovnika i Trsta. U brdima Arizone obilazio sam, među kaktusima, naša groblja, gde su sahranjeni rudari koji su najčešće, pogotovo ako nisu znali jezik, radili za „pola peče na dan” (pola dolara). Ronald je bio direktor gimnazije u Kulidžu, nedaleko od Feniksa. Ali najpre sam boravio u Njujorku, u hotelu „Kvoliti in” u 44. ulici. Pita me recepcionar – „Where are you from?” Ja rekoh – „Iz Jugoslavije, znaš li gde je to?” On sleže ramenima: „Nemam pojma, možda u Evropi, možda u Africi…” Posle ja postanem iskusniji, pa kad me neka žena upita – odakle si – ja velim: „Bodiroge, znaš li gde je to?” „Znam” – kaže ona. „U Evropi”.
Proveli ste neko vreme i u Kaliforniji, radeći na građevinama…
– Blizu San Hozea moja majka imala je brata od strica Petra Sulavera. Tamo sam upoznao i Marka Dučića, nosioca testamenta poznatog pesnika, koji mi je nalazio poslove. Uoči Nove 1985. godine kupio sam bio voznu kartu za Vankuver. U kupeu sam bio sa nekim dugokosim prosedim čovekom, starijim od mene petnaestak godina. Reče da je novinar, ali da se dodatno bavi i biznisom. Počeo sam s njim razgovor. Počeo me je ispitivati detaljnije i uvideo sam da dosta o nama zna. Pribojah se u jednom trenutku da će znati o nama više nego ja. Pričali smo čitav sat. Naposletku mi je rekao: „Vi ste čudan svet. Ovde se ide u kosmos i biznis, a vi – ko je od koga postao.”
Bili ste svedok intelektualnih previranja u gradu sedamdesetih i osamdesetih godina…
– Bilo je to nezgodno vreme. Bilo je mnogo ideologije i mnogo denunciranja na svakom koraku. Na primer, družio sam se rado i sa Markom Višićem, profesorom latinskog, koji je prevodio Sofokla i Euripida sa starogrčkog. Jedne godine bila je tribina u Domu omladine, na kojoj je o svojoj knjizi govorio nekakav visoki oficir. Marko se javio za reč i upitao je li knjiga plod imaginacije ili stvarnosti. Govornik je nešto odgovorio, a sledećeg jutra su uhapsili Marka i odveli ga u Mitrovicu u zatvor. Digli su ga sa časa u Medicinskoj školi. I ja sam nekoliko puta pozivan na „informativne razgovore”, da objašnjavam koga imam u inostranstvu, zašto su otišli, i tome slične koještarije. Družio sam se sa sociologom Todorom Kuljićem, kao i sa njegovim bratom Nedeljkom, takođe sociologom. Drago mi je što Nedeljko ima običaj da kaže da je malo onih koji su skloni praštanju kao ja, a moja je porodica dosta stradala u Drugom svetskom ratu u bratoubilačkim zločinima.
Niste nikada bili politički angažovani, ali uoči poslednjih izbora pomogli ste u izradi programa koalicije DSS-a i Pokreta „Dveri”. Otkuda ta potreba?
– Nisam po prirodi sklon politici. Pozivali su me nekada u SPO, ali ja sam to odbio. Da li sam pogrešio – ne mogu znati. Zvali su me više puta sa raznih adresa da pripomognem, pa sam između ostalog dobio i poziv DSS-a i „Dveri”. Shvatio sam to kao poziv komšije da mu se nađem pri ruci. Ja sam u načelu govorio kako vidim svoju domovinu i političku stvarnost. Izražavao sam bojazan zbog naših raskola. Dva Srbina, tri stranke – to je užasno. Zavrpio sam stihovima Nikole Borojevića objavljenim 1843. godine u peštanskom listu „Serbske novine”:
„Praznim rečima sujeta se slasti,
bez dela ljubav samo ime nago,
a junak mora sve sile i strasti,
sve polze i život i blago
da žertvuje kad vidi da će
kroz samog sebe spasti otečestvo drago.
I lične borbe moraju da ćute
kad nam nemani opštu propast slute.”
Nekima se dopala ta moja beseda, pa su me zvali… Onda u jednom trenutku čujem – napisali su program. Ničega u tom programu nema što sam ja govorio. Ja sam govorio o kulturi. Puno sam boravio u inostranstvu, u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Engleskoj, Americi, i jako me ranjava naše prostaštvo na planu komunalne kulture. U svakom slučaju, ja bih taj program drugačije napisao. Nisu me konsultovali. Ipak, sve u svemu, to moje angažovanje nije bilo na štetu stranke, niti na moju štetu.
U raskolima i zavadama vidite najveću opasnost?
– Ja raskole neću, ne podnosim ih. Ako sam i sam nekada sa nekim imao nesporazume, uvek mi je na umu da to treba nekako rešiti. Treba naći pomirenje, pogotovo kad je reč o prošlosti. I za vreme Drugog svetskog rata bilo je na obema stranama u bratoubilačkom ratu divljih i pitomih ljudi. To je prava istina. Vidite li koliko se iz Demokratske stranke izrodilo partija? Zašto su se posvađali? Kada je dolazila Sanda Rašković Ivić, hteo sam da je pitam zašto se sa Koštunicom posvađala. Sandi sam ispričao jednu anegdotu. Kada je njen otac pre mnogo godina trebalo da gostuje u Zrenjaninu, po njega je u Beograd otišao jedan Mađar, koga ja poznajem. Negde na pola puta, kod Čente, profesor Jovan Rašković ga je upitao – kako vi ovde živite sa Mađarima? „Sa Mađarima dobro”, rekao mu je ovaj, „nego s Bosankama loše”. Žena mu je naime bila Bosanka. Nasmeja se Sanda na to.
Oduvek ste mnogo polagali na druženje s knjigama – i sa ljudima.
– Dragi prijatelji bili su mi profesor fizike Krste Naumoski i matematičar Jugoslav Jankov. Sa Božom Bobotom i danas rado drugujem. Ponekad mi svrati istoričar Jovan Dmitrović. Profesor filozofije Dojčilo Tomović ostavio je velik trag na generacije učenika. Nedavno smo Nedeljko Kuljić i ja posetili njegovu udovicu, profesorku Milanu, koja je kao kolega i pedagog uvek bila uzor svima. Treba birati prijatelje. To su me naučili u Americi: „It’s not easy being stupid. Competition is too high.” („Nije lako biti budala. Konkurencija je velika.”)

A. BJELOGRLIĆ

 

FacebookTwitter