Ima još neostvarenih snova!
Oktobra se vraćam u Zrenjanin, za stalno. Moj trener Dejan Pejinović i ja nastavljamo tamo gde smo stali pre dve godine kada sam otišao, kaže Ivan
Da je Ivan Lenđer na prvenstvu Evrope u Londonu isplivao A normu na 100 m delfin, obezbedio bi, po treći put u karijeri, mesto u olimpijskom timu Srbije. I ne samo to. Nakon tačno deset godina vratio bi se na mesto svog najvećeg uspeha – u Rio de Žaneiro, grad u kojem je kao šesnaestogodišnjak postao svetski juniorski prvak.
„Naše plivanje je konačno dobilo svetskog prvaka. Za sada samo juniorskog, ali kroz nekoliko godina Ivan Lenđer može još više da nas obraduje”, deo je jednog od brojnih tekstova koji su tada pisali o Ivanovom dostignuću.
Nakon te zlatne medalje koja je mnoge iznenadila, a sve silno obradovala (možda i zato što je to jedno od prvih odličja za samostalnu Srbiju nakon „razvoda” od Crne Gore), postao je sportski idol mladih, ljubimac nacije i ponos Zrenjanina – zlatni delfin sa Begeja. Plivanje je dobilo heroja, a bazeni u Srbiji postali su tesni jer je dolazilo sve više mališana da treniraju… Zrenjanin je postao grad plivačkih šampiona – uz Ivana tu je bio i Čaba Silađi, a sa njima je radio trener Dejan Pejinović. Brazil je zemlja za koju te vežu divne uspomene, tamo si postao svetski šampion. Da li si bio svestan koliko si obradovao ljude u Srbiji i Zrenjaninu?
– Tek posle nekog vremena postalo mi je jasno kakav sam uspeh ostvario. U prvom trenutku nisam shvatio šta to znači. Bio sam, naravno, veoma srećan i ponosan na sebe jer sam osvojio zlato. Za sve je bilo iznenađenje to što sam pobednik baš ja, plivač koji dolazi iz male zemlje i sredine u kojoj nisu baš sjajni uslovi za trening. Sada kad se setim tih dana, mislim da je stvarno neverovatno to šta sam uradio. Nažalost, nedavno u Londonu nisi izborio vizu za Olimpijske igre. Šta je razlog lošijeg rezultata i da li ima još šanse da popraviš vreme i ipak nastupiš u Riju?
– Očigledno se nisam prilagodio novom načinu treniranja koji primenjujem od kada sam u Dubaiju. Iskreno, ima još takmičenja na kojima mogu da se isplivaju norme, ali sam odlučio da se zaustavim na nastupu na kontinentalnom šampionatu. Imam problem u finišu, u poslednjih 15 metara trke, a to realno ne mogu da ispravim u nekom kraćem periodu. Koliko se od momenta kada si postao prvak sveta promenio tvoj život i odnos prema treninzima i takmičenjima?
– Postao sam mnogo profesionalniji nego do tada. Sve pre toga, treninzi i takmičenja, bili su mi neka vrsta zabave i druženja sa prijateljima iz kluba. Nisam osećao toliki pritisak pre uspeha u Brazilu. Mislim da je tvoje zlato iz Rija, možda simbolično, označilo početak nove ere našeg plivanja. Da li znaš da si inspirisao mnoge plivače tvoje generacije da budu bolji, a decu da počnu se bave plivanjem?
– Pre mene je i Milorad Čavić osvajao medalje na velikim takmičenjima i obarao rekorde. Verovatno je juniorsko svetsko prvenstvo u Riju bila prekretnica jer smo Čaba Silađi i ja uzeli medalje, a spremali smo se u lošijim uslovima u odnosu na Milorada koji je trenirao i živeo u Americi. Veoma mi je drago što sam postao uzor mladima, to me inspiriše da budem još bolji. Posle te medalje nizali su se i brojni uspesi, postao si poznat i popularan. Da li ti je to koristilo ili možda ponekad i smetalo?
– Uglavnom mi je smetalo jer, kao što sam rekao, osećao sam veliki psihološki pritisak. Život mi se okrenuo za 180 stepeni, sve je od tada bilo drugačije. Ipak, voleo bih kada bi moglo da se vrati to vreme. Šta ti je, osim slave i tapšanja po ramenu, donela plivačka karijera? Da li od medalja, figurativno rečeno, može da se živi?
– Plivanje mi je donelo mnogo – upozanao sam dosta ljudi, stekao nova prijateljstva… Naravno tu je i slava, ako može tako da se kaže. Od plivanja može da se živi tek kada se postignu vrhunski rezultati. Nažalost, pre toga nije moguće. To je sport u koji se malo ulaže, jer jednostavno nije interesantan sponzorima kao tenis, fudbal, košarka… Mi plivači se pojavljujemo dva puta godišnje na nekim velikim takmičenjima, a tenisere, fudbalere, košarkaše pratimo svakodnevno. Naravno, bilo je ljudi koji su nam pomagali i koji nam pomažu i dalje, ali nema ih mnogo. Kako izgleda jedan tvoj dan u Dubaiju? Koliko treniraš, kakve imaš obaveze?
– Dan u Dubaiju je veoma dinamičan. Ujutro imam plivački trening, nakon toga sam u teretani, a potom sledi rad sa decom, odnosno obuka neplivača. Nakon kraćeg odmora na redu je večernji trening. Treniramo od nedelje, koja je prvi radni dan u Dubaiju, do petka ujutro svakoga dana po dva puta dnevno. Jedino utorkom imamo samo po jedan plivački trening i trening na suvom. Koliko ostaješ u Dubaiju, kada se vraćaš u Zrenjanin? Šta želiš da ostvariš do kraja karijere i da li ćeš i kada prestaneš da se takmičiš ostati u plivanju?
– U Dubaiju ostajem do oktobra, do tad mi važi viza i nakon toga se vraćam u Zrenjanin za stalno. Neću prestati da treniram, Dejan Pejinović i ja nastavljamo tamo gde smo stali pre dve godine. Cilj su mi naredne Olimpijske igre. Želja mi je da, osim kao takmičar, budem angažovan u Plivačkom klubu Proleter kao trener i da radim sa decom. Raduje me što ću novim generacijama moći da prenesem znanje i iskustvo stečeno tokom plivačke karijere, ali i što ću biti u prilici da primenim nove metode treninga koje sam naučio u Dubaiju. Gde nalaziš inspiraciju i motivaciju da istraješ? Kako se relaksiraš, šta može da te obraduje, a šta rastuži?
– Sportista sam i samim tim borac. Jednostavno, idem napred, imam još neostvarenih snova. Želim da uzmem medalju na evropskom, svetskom prvenstvu ili na Olimpijskim igrama. Dok to ne uradim, neću prestati da treniram.Opušta me pecanje, a to mi jako fali u Dubaiju. Uvek me obraduje dolazak u Zrenjanin, a rastuži kada moram da otputujem. Najlepše je kod kuće. Svaki grad ima nešto specifično, ali život u Zrenjaninu je za mene ono pravo. Šta smatraš svojim najvećim sportskim, a šta životnim uspehom?
– Najvećim sportskim uspehom smatram baš to što sam i posle 18 godina plivanja i dalje u sportu, što imam želje, ambicije i volju da radim. Životni uspeh je to što sam proputovao mnogo i što sam na svim kontinetima stekao prijatelje. B. MANDIĆ
