Ova rubrika se objavljuje na strani „Grad”. Sadašnjost, ali i prošlost, a možda i budućnost prepliću se u ovoj kolumni. Zato, ne mogu a da ne zabeležim centralno obeležavanje 100 godina od završetka i Velikog rata i 17. novembra, kada je grad oslobođen posle njega. Položeni su u subotu venci, na Trgu je bila smotra vojnog naoružanja, brojnih organizacija i udruženja koja se bave čuvanjem i negovanjem tradicije. Bio je i prigodni govor gradonačelnika sa balkona županijske palate, kulturno-umetnički program. Naravno, sve u duhu datuma koji (nekako mi ne ide uz tu prigodu jubilej) se dogodio baš ove godine. Koncepcija proslave je bila dobra, uz pijetet prema žrtvama, oslobodiocima i onima koji su dočekali taj dan. I podsećanje – samo da rata ne bude (Balašević).
Išla sam prvo po neke rezultate, pa onda na Trg. Ta subota je bila nastavni dan, pa su iz osnovnih škola organizovano dolazili na Trg učenici viših razreda. Sve im je bilo zanimljivo, a izloženo oružje najviše. Tako su odmah nastajali selfiji sa kalašnjikovima, pored topa, haubica… Mnogi su to komenetarisali, ali zbilja ne vidim u tome ništa loše – deca danas igraju igrice koje su prosto zastrašujuće, pa nikom ništa jer je to, bože moj, virtuelni svet.
Uveče je, u Kristalnoj dvorani, Zrenjaninska filharmonija sa gostima održala koncert za pamćenje. Naravno da je repertoar bio patriotski, ali sve je zvučalo moćno…
U parteru dvorane, tamo gde se održavaju utakmice, bile su stolice za posetioce sa pozivnicama. Stolice su, bile školske, možda su donete iz „Zmaja” jer je to najbliža škola. Možda je nekoliko poslednjih redova namenjenih „vipovcima”, ostalo prazno, pa su tu mogli da sednu i drugi posetioci. Ustvari, publika je bila na tribinama gde baš i nije ugodno sedeti. Ali, tako se narodu, kako se to kaže, pružila prilika da vlast i odabrane zvanice gleda sa visine. Mislim da je to sasvim u redu, pogled s visine mnogo toga može da pokaže. Uostalom, mogli su i bolje da čuju koncert jer je zvuk bolji nego u parteru…
