Jutro je najbolje za trčanje jer nema automobila, a vazduh je čistiji. Trčim zimi, ali i leti na moru. Vetar je najgori neprijatelj trkača, a kiša mi ne smeta – kaže Sava
Pet dana u nedelji, u rano jutro pre nego što većina sugrađana krene na posao, Zrenjaninac Sava Jerinić (69) obuva patike, malo se zagreje i kreće da trči, obično do Aradca. Ritual nije preskočio ni onog dana kada smo razgovarali sa njim – tog jutra već je imao 10 kilometara u nogama. I tako duže od decenije. Posle trčanja, seda na bicikl i ide na bazen, gde otpliva dužinu od jednog kilometra.
„ZARAZIO SE” TRČANjEM
Kako kažu njegove poznanice koje su ga preporučile za intervju diveći se njegovom sportskom načinu života, Sava je skroman i nenametljiv. Ne samo što se bavi trčanjem, nego i poslednjih šest godina redovno učestvuje na polumaratonima (21,5 km) u Srbiji i inostranstvu. U svet trčanja nije ušao sa namerom da se takmiči i juri rezultate.
– Ranije se uopšte nisam bavio sportom, a sada niko ne može da me otera sa staze! Kako bih smršao, 2003-2004. godine počeo sam da se bavim brzim hodanjem, promenio sam i režim ishrane. Tokom tih šetnji upoznao sam deset godina starijeg Boška Rokvića koji je učestvovao na maratonima svuda po staroj Jugoslaviji. Zajedno smo pešačili, a jednog dana, 2005. godine, predložio mi je da počnem i ja da trčim. Poslušao sam ga, krenuo sam po malo, kilometar-tri-pet, i dogurao do 10 – priča naš sugrađanin.
Na prvu trku, održanu u Novom Sadu, opet na nagovor Rokvića, otišao je 2013. godine. Deonicu od 10,5 km Sava je bez problema savladao, a naredne godine je tamo istrčao i prvi polumaraton i tako se „zarazio” trčanjem. Usledile su potom trke u Kuli, Somboru, Kruševcu, Kovačici, a ovog proleća i u Štutgartu. Takmičenje u Nemačkoj oduševilo je Savu organizacijom, ali najdraži mu je „Vinski polumaraton” na Paliću. Na svim sportskim putovanjima saputnica i podrška zrenjaninskom trkaču jeste supruga Gordana.
– Ona je moj sekundant, prati me i obavezno fotografiše. Ove godine sam trčao i u Štutgartu, gde mi živi sin. Bilo je 17.000 učesnika! Ulazak na cilj na stadionu Mercedesa bio je za pamćenje. Voditelj je svakog učesnika najavio na nemačkom, a sin mi je posle preveo šta je rekao za mene: Evo ulazi Sava velikih brkova – priča naš sagovornik.
BUDE TEŠKO, ALI SE NAĐE MOTIVACIJA
Kakvo god da je vreme ili doba godine Sava ne izostaje sa staze. Uvek za treninge bira rano jutro, a toga se pridržavao i dok je radio.
– Jutro je najbolje za trčanje jer nema automobila, a vazduh je čistiji. Trčim zimi, ali i leti na moru. Dok moji spavaju, ustanem u 6 sati ujutru, odem do sledećeg mesta i nazad. Što se tiče vremenskih prilika, vetar je najgori za trčanje, a kiša mi ne smeta jer svakako budem mokar, problem je samo kada stanem. Koliko puta me je kiša „uhvatila” na putu ka Aradcu – samo pomislim kako fudbaleri mogu da igraju po pljusku – objašnjava Sava Jerinić.
Svaka čast, njemu je lako da se natera, „ide” mu trčanje – pomisliće verovatno mnogi čitaoci. Ima li dana kada zrenjaninskom polumaratoncu bude zamorno da sam odlazi na stazu i istrčava kilometre?
– Kako da ne, bude mi teško da se nateram! Kada me ujutru probudi alarm, pomislim u sebi: „Savo, što to tebi treba, lezi i spavaj”. Onda ležim tako još dva minuta, pa kažem sebi: „Magare jedno, ustaj” – kroz osmeh odgovara se naš maratonac.
Voljom i upornošću Sava Jerinić je motivisao i svog zeta iz Kruševca da počne da se bavi trčanjem. On se toliko pronašao u ovoj aktivnosti, da je prešao i na maratone, a redovno dolazi kod Save na Zrenjaninski polumaraton.
UNUCI POMAŽU
Osim supruge Gordane, Savu u sportskom hobiju podržavaju i ostali članovi porodice: sin Srđan, snaja Milica i unuci Nikola i Vanja, ćerka Tatjana, zet Saša i unuci Stefan i Vukašin, kao i sin Slobodan i snaja Katarina. Osim što navijaju za dedu, Savini unuci u finišu trče zajedno sa njim do cilja.
TRČIM ZATO ŠTO HOĆU
– Često me ljudi pitaju jesam li normalan, šta radim, kuda trčim i koga jurim. Ja im kažem: „Trčim zato što hoću, a ti ne trčiš i nosiš punu kesu lekova! Bolje ti je da se baviš nečim, ne moraš trčanjem, možeš i brzim hodanjem, a ne samo da sediš” – priča uz osmeh Sava Jerinić.
