Budalom se avion proba – svakako ste čuli tu prostonarodnu izreku. Nije baš da je iz Vukove zbirke (Vuk je i dalje zakon), ali je veoma pitoreskna. I tačna – bar onoliko koliko su poslovice uopšte „tačne”.
Ponekad se desi da ispliva poneka sitnica, koja nagovesti da taj što je isturen napred, i nije najvažnija persona u datoj postavci, da stvari uređuje i namešta dubinska sila koju ne vidimo odmah. Odaće je tek detalj. Kao na primer gde je ko sedeo, i pored koga. Ako vam se učinilo da govorim o tome gde su (i zašto) postavili Vučića da sedi (stoji) na onoj svečanosti u Parizu – ne, uopšte nije o tome reč. Nego o Putinu, koga su sve kamere uhvatile kako se pozdravio (gde si, brate) sa trenutno vrlo ozloglašenim saudijskim princem, pa je još za konferencijski sto seo baš pored njega. Zbog toga su ga prozvali svi mediji, uključujući i neke naše. Mada, učesnici su sedeli na precizno (tablom) označenim mestima (kako bi drugačije). To znači da su Putina (kao onomad Vučića) domaćini, organizatori, protokol, božanski žreb ili ruka sudbine – smestili upravo tu, nezavisno od njegove volje, i kamere su ga, naravno, baš tu i čekale…
Mislim da su i Vladimir Vladimirovič, a izgleda i saudijski princ, bili malo iznenađeni kad su shvatili da su ih uparili. Kako li je Lavrov to mogao dozvoliti, šta je radila onolika ruska diplomatija, kakav promašaj, amaterizam, autogol, hoće li sad krenuti kadrovska metla?!
A šta ako je sve to samo slama, privid, koska za medije da glođu i zabavljaju se dok iza zavese sveci blago dele i određuju nam sudbinu? Mislim – brdo se s brdom ne može sastati, a živi se ljudi sastanu, što bi rekao Vuk, makar krišom, daleko od očiju javnosti. Ko je ovde ona budala s početka priče: onaj koga ne vidimo, onaj koga vidimo, ili mi koji u sve to verujemo?
