Ni ovogodišnje PISA testiranje naših đaka nije pokazalo bolje rezultate od onih koje su imali do sada. Uz sve rezerve koje inače imam prema sličnim ispitivanjima, očigledno je da nam deca ne dobacuju ni do svetskog proseka – ni u matematičkoj, a ni u pismenosti na maternjem jeziku. Pri tom, najbolje su se pokazala kineska deca. Imate li predstavu koliko je teško kinesko pismo? Šta bi tek bilo da nam Vuk Karadžić nije uveo najjednostavnije moguće pravilo: piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano. Jedno slovo, jedan glas…
Uzalud nas školske vlasti teše da ispoljena nepismenost naših učenika ne znači da oni ne znaju da čitaju i da pišu – znaju oni to. Samo ne razumeju dovoljno to što su pročitali (uključujući i udžbenike). I ne umeju to da primene…
Dakle, imaju deca nekog znanja, ali ne znaju šta će sa njim, ne uklapa im se u svakodnevicu. Izgleda da im za snalaženje u „realnom životu” trebaju neke druge veštine, a ne sinusi i kosinusi i školska lektira… Kakva škola, kakvi bakrači – zar nije trebalo celih 10 godina da se, nekako, pred sudom okonča „afera indeks” – prvi veliki slučaj kupoprodaje ispita (taman dok su neki, obuhvaćeni optužnicom, uspešno završili svoje univerzitetske karijere i otišli u penziju). Koliko ljudi poznajete u svom okruženju koji su postali „neko i nešto” samo zahvaljujući znanju i pokazanim sposobnostima?
Iskustvo nas uči da je, za svakodnevno preživljavanje, od škole važnije sve drugo – u 21. veku istopio se i ofucao prosvetiteljski postulat: „Knjige, deco, knjige, a ne zvona i praporci”. Karađorđev popečitelj prosvete Dositej Obradović je potpuno passe… Tako da uopšte i nije tačna ocena da naša deca ne umeju da čitaju i ne razumeju šta su pročitali – čitaju oni i te kako stvarnost i vreme u kome žive, i ponašaju se u skladu sa tim.
A kineska deca? Pa, kinesko pismo je takvo da se lako čitaju i tekstovi pisani i pre više od 1.000 godina – Kina se upravo povezuje sa svojom istorijom, sa onim što je uvek bila u svom dugom postojanju, i kineska deca to odlično čitaju…
