Znala sam ja da su gužve po zdravstvenim ustanovama, ali baš ovoliko!… Pomislio bi čovek da je uvođenje elektronskog recepta raskrčilo put do lekara opšte prakse, jer hronični bolesnici više ne moraju „svaki čas” do svog lekara po recept za svoj redovan lek, pošto elektronski važi šest meseci. Ali, izgleda da to nije dovoljno. I dalje se na prvi pregled čeka strpljivo i posvećeno (jedno – pola popodneva), jer u pacijentima ne oskudevamo, ali u lekarima – da!
– Mogli bismo da uradimo i laboratorijske pretrage, godinama nisi ništa kontrolisala – kaže mi moja lekarka. Stvarno, nisam. Opaska joj je tačna i lako sam pristala na uput za laboratoriju. Ali sam se posle skoro pokajala, nisam imala pojma šta me čeka.
U staroj Specijalističkoj, gde se vadi krv za analizu, u sedam ujutro – milion ljudi čeka na red. Prostorija pred šalterima je krcata. Pacijenti stoje pribijeni jedno uz drugo (jer drugačije ne može), čulje uši i izviriju ka šalterima, nije lako u tolikoj gomili razabrati kad su vas prozvali da uzmete nalepnice. – Ova vam je za urin, ostale za krv – kaže glas kroz šaltersko staklo. Pa onda u susedni, isti takav i toliki red koji će vas – samo polako i strpljivo – najzad odvesti do laboratorije. – Trebalo bi da je sala veća – komentariše jedna žena pritešnjena sa svih strana. Ma, za ovoliko ljudi treba stadion. Trudnice, stari, bolesni, iz svih sela (bog-zna kad su morali da krenu da bi stigli na vreme), ljudi na štakama i sa zavojima, ko ima klaustrofobiju, taj je nagrabusio. Doduše, posle 2-3 sata sve se raščistilo. Rade ljudi, ali sistem, čini se, ne valja…
Ne znam zašto, pade mi na pamet rečenica onog vozača gradskog autobusa koji je otišao da radi u Nemačkoj: – Ja tamo za 15 dana ne prevezem toliko putnika koliko u Beogradu u jednoj turi, u špicu… Pa eto: prekomerni broj putnika, prekomerni broj pacijenata, okreni-obrni – uvek ispadne da Srbija ima višak ljudi.
