Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Stav da možemo ostvariti dinamičan privredni rast samo ukoliko domaća ekonomija mnogo više bude zasnovana na znanju i inovacijama, umesto na takmičenju sa drugim zemljama u privlačenju novih investicija, nije održiv. Pogrešno je smatrati da se takav nivo (poželjne) privredne strukture može ostvariti u relativno kratkom roku, bez ulaganja, kao i da izgradnja kvalitetnog i podsticajnog poslovnog ambijenta nije važno za „ekonomiju znanja”. Treba, svakako, promovisati kreiranje i primenu inovacija, ali to ne može da se ostvari bez odgovarajućih investicija, pre svega privatnog sektora.
U Srbiji se, inače, izdvaja jako malo sredstava za istraživanje i razvoj (IR). Prema podacima Svetske banke, udeo rashoda za IR u BDP-u u našoj zemlji je „svega” oko 0,87%, dok se u EU za IR izdvaja 2,05% BDP-a, u SAD 2,79%, u Južnoj Koreji čak 4,23%, u Japanu 3,28%. Svetski prosek iznosi 2,23%.
U razvijenim zemljama glavni nosioci istraživačko-razvojnih aktivnosti su privatna preduzeća, pošto je to preduslov konkurentnosti i uspeha na tržištu. Suprotno tome, u strukturi izvora finansiranja IR delatnosti u našoj zemlji dominira država (oko 80% sredstava se izdvaja iz budžeta i preko sistema visokog obrazovanja). Svega 8,2% IR ulaganja u našoj zemlji sprovodi privatni sektor (najmanji procenat na listi zemalja koju objavljuje Evrostat!). U naprednijim zemljama je to potpuno drugačije – privatni sektor učestvuje u finansiranju IR aktivnosti sa 55,8% na nivou EU kao celine, zatim sa 65,8% u Nemačkoj, 57,3% u Danskoj, 56,9% u Belgiji, 52,8% u Irskoj, 55,8% u Francuskoj, 48,7% u Holandiji, 69,2% u Sloveniji, 60,8% u Švajcarskoj, 60,9% u SAD, 75,4% u Kini, 77,3% u Japanu, 75,3% u Južnoj Koreji itd.
Očito još puno toga treba da se uradi da bi se stiglo do „zacrtanog cilja” naših zvaničnika. Još lošija vest je to što taj put nije kratak i ne može da se pređe brzo. Privredni razvoj je postepen proces, a svaki pokušaj preskakanja razvojnih faza skupo košta.
Nosilac procesa inovacija bi trebalo da bude privatni sektor, radi unapređenja svoje tržišne pozicije (kvalitetniji proizvodi, osvajanje novih tržišta, niže cene proizvoda itd.). Svoju potrebu za inovacijama preduzeća na tržištu treba da „saopštavaju” tražnjom, a to znači izdvajanjem finansijskih sredstava (investicijama) u ovu oblast. Dakle, nema kvalitetnih inovacija bez investicija.
Ukoliko država dominira u finansiranju IR aktivnosti, i to pre svega preko državnih instituta, fakulteta i drugih naučno-istraživačkih organizacija, nema garancije da su takva istraživanja usmerena na unapređenje tržišne pozicije preduzeća, odnosno na rast proizvodnje i BDP-a. Pre se radi o uzaludno potrošenim sredstvima.
