PROFESOR DR MILENKO VUKOVIĆ O TRENERSKOM POSLU, SVOM VIĐENjU FIZIČKE KULTURE I ZRENjANINSKOG SPORTA

Potrebna je nova strategija sa jasnim ciljevima
Krajem septembra profesor dr Milenko Vuković otišao je u penziju nakon što je četiri decenije radio na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, gde je predavao metodiku fizičkog vaspitanja i teoriju i metodiku odbojke. Bezmalo šezdeset godina je u odbojci – kao igrač i trener. Njegovo iskustvo, obrazovanje i profesija dovoljna su preporuka da ga pitamo kakvo je njegovo viđenje situacije u fizičkoj kulturi i u zrenjaninskom sportu. Razgovor je i prilika da ugledni stručnjak obrazloži svoje stavove kojih se, kako kaže, dosledno pridržava.
Da li ste zadovoljni statusom koji fizička kultura ima u našoj lokalnoj zajednici? Šta treba učiniti da se situacija poboljša?
– Uprkos napora da se nešto promeni na bolje, nisam potpuno zadovoljan stanjem u fizičkom vaspitanju, rekreaciji i sportu. Najpre treba uraditi novu strategiju razvoja i unapređenja fizičke kulture i jasnije odrediti prioritete i smernice. Izradu strategije treba poveriti timu stručnjaka. U osnovi novog koncepta mora da bude masovnost u sportsko–rekreativnim aktivnostima, naročito u mlađim kategorijama. To je osnova za dalju nadgradnju – takmičarski, odnosno vrhunski sport. Potrebno je obezbediti maksimalno iskorišćavanje prostornih, materijalno–tehničkih i kadrovskih kapaciteta. Posebnu pažnju valja posvetiti hendikepiranim osobama i onima narušenog zdravlja, učiniti sve da se sistematskim fizičkim vežbanjem i korektivnim radom smanji procenat gojaznih i osoba sa lošim držanjem tela i deformitetima.
Osim za masovnost, za šta se još zalažete?
– Za afirmaciju i razvoj školskog i vrhunskog sporta. To je ono čemu sam posvetio najveći deo svog profesionalnog delovanja. Školske sale i drugi specijalizovani sportski objekti treba da budu mesta okupljanja što više mladih vežbača. Moramo im dati šansu da raskošni talenat razvijaju radeći sa odabranim i dokazanim sportskim pedagozima i da tako postanu vrhunski sportisti koji će dostojno reprezentovati svoj grad i državu.
Zrenjanin odavno nazivaju gradom sportova. Da li taj epitet i dalje pripada našem gradu?
– Ovaj grad ima bogatu i slavnu istoriju fizičke kulture i mnogo svetski poznatih i priznatih sportista čija vrhunska ostvarenja zaslužuju divljenje. Kao lokalpatriota, ponosan sam na to. Međutim, sadašnje stanje u toj oblasti nije na nivou koji želimo, što baca senku na ono što je ranije postignuto i po čemu je Zrenjanin stekao taj laskavi epitet.
Kako najmlađima ukazati na značaj vežbanja?
– Ukazivanjem na to koliko je značajno bavljenje fizičkim aktivnostima. Veza fizičkog i umnog rada je neraskidiva. Saznanje da redovnim vežbanjem postajemo zdraviji i snažniji, umno sposobniji i uspešniji, produktivniji i zadovoljniji, jača svest mladih o potrebi da vežbaju.
Kako privoleti decu da rado dolaze na časove fizičkog vaspitanja?
– Treba obezbediti odgovarajuće prostorne, materijalno–tehničke i kadrovske uslove. Nažalost, neke škole nemaju ni sale za fizičko, a mnoge ni minimum opremljenosti. Nastavne planove i programe, koji su zastareli i prevaziđeni, nužno je reformisati i prilagoditi najmlađima i vremenu u kome žive. Pobornik sam ideje da se fizičko vaspitanje ne ocenjuje numeričkom ocenom, jer smatram da svako ko dođe na čas i vežba, već ima peticu. Lokalni mediji – radio, televizija, list „Zrenjanin” – mogu da doprinesu promociji fizičke kulture kroz posebne programe i rubrike, kojih nema dovoljno.
Zakon o sportu, koji je stupio na snagu aprila ove godine, definiše da sa decom mogu da rade samo visokoobrazovani kadrovi. Da li je u praksi tako?
– Odgovorno tvrdim da u praksi nije tako. Ne poštuje se odredba u kojoj jasno piše da sa decom može da radi samo visokoobrazovan kadar, a decom se smatraju osobe do 16 godina starosti. Poštujem sva zanimanja, ali zamislite kako bi bilo da se neko bavi medicinom, a da nije lekar, ili da je u pravosuđu, a da nije pravnik. Trenažnim procesom često rukovode nestručni ljudi, a posledice takvog rada mogu biti nepopravljive, pre svega, po zdravlje najmlađih. Čak i vrhunski sportisti koji se nisu školovali za pedagoški rad sa decom, nemaju dovoljno kvalifikacija. Trener nije samo pokazivač–demonstrator, već i metodičar, pedagog, psiholog, a iznad svega vaspitač, koji mora da se rukovodi geslom: „Nije važno šta će mladi sportista uraditi sa loptom, važnije je šta će lopta uraditi sa mladim sportistom”.
Ko bi trebalo da kontroliše klubove, sekcije, sportske školice, trenere koji tamo rade?
– Svi oni koji su to po zakonu obavezni da to čine. Međutim, svedoci smo da zakonske odredbe često krše baš oni koji su najodgovorniji za njihovo poštovanje. Primer je zapošljavanje ili angažovanje trenera po prijateljskim ili partijskim linijama, a nisam siguran da svi ispunjavaju potrebne uslove za rad u klubovima. Poseban problem je rad Komisije lokalne samouprave za raspodelu budžetskih sredstava, koja svoju političku moć često zloupotrebljava i mimo usvojenih kriterijuma, po svojoj volji, raspodeljuje novac. To se ponavlja iz godine u godinu i treba konačno da prestane. Raspodela mora da bude pravilna i pravedna.
Da li je, u situaciji kada je novca malo, opravdano dovođenje pojačanja, igrača „sa strane”?
– Ne da nije opravdano, već je i pogubno. Svi klubovi koji su to činili brzo su finansijski propadali, pa čak i nestajali sa sportske scene. Moje suprotstavljanje takvoj politici je poznato ljubiteljima odbojke, mojim bivšim studenatima, pa i široj javnosti. Kao trener sam zbog takvog stava tri puta, kao „nepodoban”, oteran iz klubova sa kojima sam ostvario zavidne rezultate. Uprave u kojima su sedeli i ljudi iz politike, želele su uspeh preko noći. Kupovinom odbojkašica postiže se brz uspeh, ali on ne traje dugo, a klub nema perspektivu. „Poštar” sam, kao trener, dva puta izveo na evropsku scenu – Kup CEV-a, ali sam i dva puta „kršio” politiku kluba i bio smenjen. Pre dve i po godine ponovila se istorija. Iz „MD Zrenjanin” koji sam formirao sa grupom građana i doveo do Prve lige, bez poraza, 2010/2011. godine, smenjen sam jer sam se usprotivio koncepciji novoizabranog predsednika, odnosno dovođenju velikog broja odbojkašica sa strane. To nije dobro, ne samo u odbojci nego i u drugim sportovima.
Šta je suština vaše koncepcije?
– Uvek sam se zalagao za rad sa mladima, to i danas činim. Odbojkašku sekciju sam formirao po završetku igračke karijere 1982/1983. godine pri OŠ „Petar Petrović Njegoš”. Na proleće slavimo jubilej – 35 godina postojanja sekcije kroz koju su prošle brojne generacije odbojkašica i odbojkaša. Ponosan sam na sve postignuto, posebno na to što sam, između ostalih, trenirao Vladimira i Nikolu Grbića, Maju Ognjenović i Jovanu Brakočević, kao i dvadesetak odbojkašica koje su nastupale u nekoj od selekcija Jugoslavije, odnosno Srbije, ili su ostvarile internacionalnu karijeru. Moja koncepcija je da se postepeno ide ka rezultatu, odnosno da u prvom timu igraju odbojkašice „iz sopstvenog pogona”. Da bi to donelo željeni rezultat, potrebni su strpljenje i upornost, ali je to isplativije i jeftinije nego dovođenje igračica „sa strane”. Da su moji stavovi ispravni, pokazalo je vreme. Nažalost, „Poštar” je nestao, a stanje u „MD Zrenjanin” već brine ljubitelje kvalitetne odbojke.

SUZE SREĆE I PONOSA
– Bio sam selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije koja je 1999. godine obezbedila nastup na Svetskom prvenstvu u Kanadi. Pošto je tada naša zemlja bombardovana, procenjeno je da je najmanje rizično da se u Kleku i Zrenjaninu pripremamo za kvalifikacioni turnir u Slovačkoj. Na tom turniru igrali smo u grupi sa pet zemalja, sve su bile članice NATO. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je intonirana naša himna, a devojke su plakale – od sreće i ponosa.

OD IGRAČA DO PROFESORA I TRENERA
Prof dr Milenko Vuković Mimac bio je odličan đak u osnovnoj i srednjoj školi i svestran sportista. Po završetku Gimnazije dobio je dve diplome – „Svetozar Marković Toza” za oblast društenih nauka i „Jovan Mikić Spartak” za fizičku kulturu.
Završio je Fakultet fizičke kulture, a potom magistrirao i doktorirao. Izveo je 40 generacija profesora sporta i fizičkog vaspitanja i mnogo trenera odbojke u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Grčkoj. Osim na Fakultetu u Novom Sadu, kao profesor bio je angažovan i na fakultetima sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, Banja Luci, Palama i Atini. Po završetku igračke karijere, u 32. godini, posvetio se trenerskom pozivu – najpre u matičnom klubu, a kasnije u ženskoj odbojci. Bio je trener „Poštara”, „Crvene zvezde”, „Zrenjanina 023”, „MD Zrenjanina”, a trenutno razvija klub „Bagljaš – 023”.

 B. MANDIĆ

FacebookTwitter