Naselje čine zgrade, škole, prodavnice, ali i uspomene
Film koji je nedavno, nakon 15 meseci rada, izašao na svetlost dana i dočekao svoju premijeru, izazvao je veliku pažnju javnosti, napunio veliku salu Kulturnog centra i okupio publiku (kako Politikin zabavnik kaže) od 7 do 107 godina, zove se „Naša priča o Ruži”. U njemu 37 sagovornika govori o nastanku i životu naselja „Ruža Šulman”, koje nosi ime slavne učesnice Narodnooslobodilačke borbe.
Priča ide ovako: šezdesetih godina prošlog veka počelo je stvaranje gradskog naselja na mestu gde su nekada bili vinogradi, poljana i njive. Zidane su zgrade po projektima Direkcije za izgradnju grada, sađeno je zelenilo, a potom su počele da se doseljavaju i porodice, od kojih su mnoge činili mladi parovi sa decom. Potom su nastali samoposluga, obdanište. Kraj je oživeo, komšiluci su se združili – zajedno se kiselio kupus, farbali hodnici u zgradama.
Gomila dece uvek se vrzmala po naselju, bilo na sankama, rolšulama, jureći za lopotom ili razmenjujući sličice i stripove. Takav je bio nastanak mnogih gradskih naselja, ali ova povest je posebna, jer je to „Naša priča o Ruži” – filmska priča žitelja naselja Ruža Šulman, koji su je svojim sećanjima i uspomenama učinili specijalnom. Zato je možda ljudima „sa strane” teže da se u film užive poput nekog bivšeg ili sadašnjeg stanovnika „Ruže”. Oni su se za vreme projekcije često smejali i komentarisali kada bi na platnu videli svoj komšiluk i poznanike. Njihova prisećanja možda su i subjektivna, ali osećanje nostalgije i „dobrih starih vremena” bilo je snažno i istinsko – kada je, po rečima žitelja Ruže, vladala solidarnost među komšijama i kada je veš mogao da se ostavi na štriku ispred zgrade i tokom noći.
Dokumentarni film „Naša priča o Ruži” snimili su Miroslav Miki Mihajlović, Bane Markuš, Beli Jovin, uz podršku Roberta Fa i brojnih prijatelja, bivših i sadašnjih stanovnika „Ruže”. Snimanje je trajalo 15 meseci i za to vremeno je zabeleženo osam sati materijala, a autori filma kažu da su tokom snimanja shvatili da mogu napraviti još bezbroj filmova o svom kraju, fokusirajući se na pojedinačne znamenitosti, kao što je, na primer, Osnovna škola „Drugi oktobar”. Autori su se osvrnuli i na današnju decu, kojoj su poželeli da žive neku svoju priču, ali sa isto toliko ljubavi i drugarstva kao i generacije sa „Ruže” pre njih.
