REDITELj BORIS LIJEŠEVIĆ O PREDSTAVI „ZRENjANIN” – Premijera 25. maja na dramskoj sceni zrenjaninskog narodnog pozorišta

Teatar u borbi za radnička prava

Kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim vrednostima? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! – kaže reditelj Boris Liješević, povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Dramskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Tema je radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali predstava ujedno aktuelizuje i problem ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, čini se da ste pribegli onoj vrsti pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Da li komad „Zrenjanin” nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
– Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo, nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.

14 - 1 - boris lijesevicDa li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više opredelili za stvaranje predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima?
– U trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove… Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju, transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
– Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939, a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
– Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo – gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Osim sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, osvetljavate i druge goruće probleme u našem društvu?
– U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje – šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17č, a u 10 minuta do 20č niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju to da trpe jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma na primer, ne možemo a da se ne zapitamo – gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima na predstavi „Sluga dvaju gospodara”, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom glumačkom podelom?
– Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom. Stoga je ceo taj stvaralački proces čudo – neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog Pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega!
IVAN TRIFUNjAGIĆ

FacebookTwitter