Nijedna individua ne sme biti važnija od predstave
Zrenjaninski teatar uveliko se priprema za obeležavanje svog dana, 15. oktobra, za kada je zakazana i premijera „Osam žena”, prve predstave na sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” nakon osmomesečne pauze. Režija je poverena mladoj i perspektivnoj rediteljki Tari Manić, diplomcu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti u klasi Alise Stojanović i Igora Vuka Torbice.
Tara Manić je bila student generacije, danas je na svom Fakultetu angažovana kao stručna saradnica na predmetu pozorišna režija. Kao asistent reditelja, radila je uz Jerneja Lorencija, Aleksandra Popovskog i Anu Đorđević, dospevala je na festivale u Moskvi, Trstu, Poznanju, Vilnusu, Avinjonu. Dobitnik je više nagrada, a njene predstave su na repertoarima nekoliko prestoničkih teatara.
„Osam žena” je nova i drugačija predstava na Dramskoj sceni. Kom žanru pripada, koja je bila vaša ideja?
– Predstava je nastala po istoimenom francuskom komadu, a smatra se jednim od najistaknutijih primera whodunnit žanra u dramaturgiji (vrsta detektivskog trilera). Autor dela, Rober
Toma, smatra se jednim od pionira policijske komedije. Kao i svaki put u pripremi predstave, uvek se referišem na najrazličitije autore, u ovom slučaju na mnoštvo serija i filmova koji se, na neki način, oslanjaju na tradiciju ovog žanra.
Sa ekipom i saradnicima podelila sam iskustvo gledanja desetine serija i filmova koji su nam služili kao zajedničke reference. Pauza prouzrokovana korona virusom omogućila je da vreme od prve probe održane u maju, do nastavka u avgustu, iskoristimo za gledanje mnoštva dragocenih minuta, koji su nam kasnije usmerili predstavu u vrlo jasnom žanrovskom i stilskom pravcu.
Kakvi su vam utisci iz rada sa zrenjaninskim ansamblom?
– Za mene, saradnja sa Narodnim pozorištem „Toša Jovanović” predstavljala je veliko zadovoljstvo. U ovom teatru se, uz niz uobičajenih institucionalnih problema, i dalje neguju entuzijazam, profesionalizam, radna etika, preciznost, nežni glumački talenti, kao i izuzetno posvećena tehnika pozorišta – te sam stekla utisak da svi ti ljudi, zajedno sa mnom, „dišu” za ovu predstavu. Publika vrlo često teatarska ostvarenja doživljava isključivo kroz glumce, ne uzimajući u obzir koliki je to niz ljudi iza scene koji omogućuju da se ona uopšte desi: sufleri, garderoberke, šminkerke, organizatori, dekorateri, rekviziteri, stolari, slikari, a o autorskom timu i da ne govorim. Ponosna sam na to što je ova predstava rezultat svih naših zajedničkih snaga, a predstava uvek mora biti to – snaga grupe, a ne pojedinca. Nijedna individua ne sme biti važnija od nje, a svaka dobra predstava prevazilazi sve naše individualne mogućnosti i nastaje upravo iz unutarnje dinamike tih interakcija koje publika najčešće ni ne vidi. Nadam se da će u slučaju naše predstave sve to barem osetiti.
Osam žena koje ćemo upoznati su priča za sebe, različite, posebne, specifične…
– Zajedno sa nadahnutim, darovitim, borbenim, inspirativnim i plemenito ambicioznim ženskim ansamblom zrenjaninskog Pozorišta, trudila sam se da naših osam žena zaista zastupaju različite profile žena, kakve poznajemo u stvarnosti. Povezuje ih zločin i individualni motiv svake od njih, a razdvajaju ih njihove ranjivosti, ambicije, želje, strasti. U tom smislu su mi kao velika inspiracija služile svih osam glumica, sa kojima sam sarađivala u procesu.
U predstavi susrećemo i jedan muški lik kojeg tumači Mirko Pantelić. Kako ste zamislili da on „izađe/ne izađe” na kraj sa svim ženama?
– Ne smem ništa otkrivati o ovom osetljivom pitanju, jer se odgovor krije u samoj predstavi – sem da naglasim sa koliko je ljubavi, posvećenosti i pažljivosti Mirko Pantelić pristupio radu u našoj ženskoj podeli. Zahvalna sam mu na velikom poverenju koje mi je ukazao, posebno jer njegov lik ne postoji u originalnom komadu, već se samo pominje – a ja sam ga, uz dramaturga Vuka Boškovića, uključila u našu predstavu.
Da li žene danas mogu da se izbore sa svim izazovima, budu samostalne i nezavisne, da se ne osećaju ugroženima?
– Položaj žena se jeste menjao kroz istoriju. Ali i danas živimo u izraženom, mada vešto prikrivenom patrijarhatu. Neupitno je da su se žene do danas izborile za brojna prava, ali je daleko značajnije pitanje upotrebe istih. „Mi tu” (Me too) pokret je drastično poljuljao ustaljene odnose žena i muškaraca, ali, isto tako, žene sada moraju biti mudre po pitanju toga kuda dalje, posle globalnog ujedinjenja sa ciljem njihovog osnaživanja. Žene moraju biti obazrive da taj pokret ne postane svoja suprotnost i ne izgubi svoju prvobitnu oštrinu u borbi za jednakošću.
Korona virus je zatvorio pozorišta i ustanove kulture, ali na kratko. Šta nas je po vašem mišljenju proteklo vreme naučilo? Kakav je položaj umetnika, glumaca, reditelja novije generacije i mladih uopšte?
– Teško je o ovim temama govoriti, a izbeći opšta mesta i jednostrane zaključke. Mislim da je već sada jasno da pandemija korona virusa nije promenila svet nabolje. Čim je prvi talas straha i egzistencijalne panike prošao, ljudi su se postepeno vratili svim starim navikama. Kapitalizam i profit su pobedili strah od bolesti.
Položaj mladih glumaca i reditelja nezavidniji je nego ranije, iako se to čini gotovo nemogućim. Koliko god da su serije otvorile veliko tržište, angažovale čitav niz mladih glumaca, dajući im njihove prve prilike – sigurna sam da će se njihova snaga uskoro iscrpeti, jer se prednost daje kvantitetu, umesto kvalitetu. Sigurna sam da će publika to otkriti i da je pitanje trenutka kada će pažnju ponovo preusmeriti na nešto drugo, a ja se nadam da će to biti pozorište.
AUTORSKA EKIPA
Neizostavan deo projekta su i Vuk Bošković, dramaturg, Selena Orb, kostimografkinja i scenografkinja, Blagovesta Vasileva, asistentkinja scenografkinje i kostimografkinje, Dejan Kolarov, koreograf. Marijana Janković uradila je fotografije i plakate, a muzička saradnica je Ana Aleksić Šajrer. Asistentkinja rediteljke je Isidora Kulenović, inspicijentkinja Jelena Ristić, a suflerka Ivana Titin. Šef scene je Srđan Vekecki, a dekorateri Siniša Markov, Dragan Lekić, Aleksandar Skokin i Marko Popov. Rekvizita, svetlo i ton – Aleksandar Došen, Aleksandar Brustul i Jelena Pantelić. Za garderobu, šminku i krojačke radove zadužene su Verona Sekač, Cvija Đuričin, Draginja Puškarić i Aranka Aleksić, a za stolarske, slikarske i farbarske radove Goran Janačković i Miroljub Milićev.
