Rikše

Piše: Milena Bečejac 

Ranije, „sakupljači otpadnih sirovina”, imali su neke velike kese, ili su ono što pronađu u kontejneru, a što može da se proda, stavljali na bicikl. Obično su to bile plastične flaše, jer se zna šta Zrenjaninci najviše kupuju – flaširanu vodu jer domaća česmovača (još) ne može da se koristi za piće (i pripremu hrane, rekli bi stručnjaci), pa je sve to bilo nekako neugodno da se kači na korman bicikla, tako da su se ljudi lepo dosetili, napravili prikolice koje vuku bicikli. Neke prikolice su obložene džambo vrećama, i vrlo su podesne za već rečenu namenu.
I tako, dok gledam kako iz kontejnera vade flaše (kontejneri koji su namenski bili za pet ambalažu su odavno uništeni), stiskaju ih nogom jer se tako presovane lakše slažu, a može i više da ih stane u te neke prikolice. A one mene neodoljivo podsećaju na rikše, samo na neki naš način.
Rikša je vrsta prevoznog sredstva, koje se pokreće ljudskom snagom – nogama ili biciklom, i u njima se u azijskim zemljama prevoze putnici, pa to izgleda kao turistička atrakcija. Dakle, čovek-vozilo. Ne verujem da bih volela da zarad mog turističkog zadovoljstva čovek vuče rikšu, mada nemam ni šansu da to probam jer daleko je Azija (ma, daleko su mi i susedne zemlje). Međutim, naši vredni sakupljači pet ambalaže su se sasvim lepo snašli, odnosno primenili model rikše na svoj posao.
Uveče, opet kod kontejnera, viđam ljude sa lampicama oko glave, kako bi što bolje videli da li je ostalo nešto u kontejnerima i za njih. Oni ne vole svetlost dana, jer – nije prijatno da te neko vidi kako iz smeća vadiš, recimo hleb ili nešto za pojesti i obući. Oni me podsećaju na rudare koji imaju na šlemovima tako neke lampice kada se spuštaju u rudarsko okno.
I tako traju dani u gradu na Begeju. Nekada lepi i sunčani, nekada sivi. A bez obzira na to, ljudi koji žive od kontejnera, uvek su na svom poslu…

FacebookTwitter