Sajam kao mesto za umrežavanje poslodavaca

Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Prema užem shvatanju, poslodavci se udružuju kako bi obezbedili jaču pregovaračku poziciju u odnosu na sindikate prilikom pregovaranja o ceni rada. Međutim, razlozi zbog kojih poslodavci imaju interes da formiraju svoja udruženja/unije su daleko brojniji. Okupljeni zajedničkim delovanjem, oni pre svega, treba da zastupaju interese poslodavaca u pogledu unapređenja kvaliteta poslovnog ambijenta i regulative. Stoga, unije poslodavaca bi trebalo da postoje i sa ciljem da privlače pažnju kreatora ekonomske politike, da se redovno sastaju sa donosiocima odluka i da sa njima diskutuju o ključnim pitanjima vezanim za mere i instrumente podsticanja privrednog razvoja prenoseći im informacije „sa terena” itd.
Postoji i šire stanovište prema kojem poslodavci mogu imati dodatni motiv za udruživanje, a da to nije jačanje sopstvene pozicije u pregovorima sa državom i/ili sa sindikatima. Radi se o ulozi koju ovakve unije imaju na planu poboljšavanja pozicije preduzeća na tržištima na kojima posluju.
Održavanje visokog nivoa konkurentnosti zahteva usavršavanje, učenje i specijalizaciju. Zbog sve većeg stepena specijalizacije, danas gotovo da ne postoji preduzeće koje samostalno može da posluje bez saradnje sa drugim firmama koje su se specijalizovale u komplementarnim (nadopunjujućim) oblastima. Preduzeća postaju veoma zavisna jedna od drugih, tako da njihova međusobna saradnja, a ne konkurencija i takmičenje, postaju osnov za sticanje konkurentske prednosti na tržištu. Odnosi poverenja doprinose bržoj razmeni informacija, smanjenju troškova i rizika, kao i zajedničkom rešavanju problema. Stoga se u literaturi često navodi da je koncept konkurentske prednosti zamenjen konceptom koji se zasniva na saradnji (kolaboraciji; koopeticiji). Udružena preduzeća lakše ostvaruju povoljniju poziciju i reputaciju na tržištu, brže razmenjuju znanje i iskustvo, efikasnija su i profitabilnija, a imaju i snažniji uticaj na tržišna kretanja u poređenju sa uticajem koji imaju individualni akteri.
Iako se predviđao „kraj” za sajmove u doba digitalne komunikacije, takve predikcije su se ubrzo pokazale kao pogrešne. Naime, u savremenim oblicima opštenja izostaje najbitniji faktor – neposredna, direktna komunikacija „licem u lice” (face to face – F2F). Na većini sajmova se organizuju prezentacije i predavanja o novim trendovima, tržištima, standardima, novim tehnologijama, gde preduzeća i pojedinci mogu da steknu dodatna znanja (sajam kao mesto edukacije). Sajam treba razumeti i kao mesto poslovnog susreta (business to business – B2B). Moderan sajam ne treba da bude samo mesto na kojem će preduzeća postaviti štandove sa svojim proizvodima, već i prostor na kojem će istaći svoje potrebe u pogledu znanja i veština radne snage, kvaliteta sirovina, različitih standarda. To je prilika za preduzeća da se povežu i umreže.
Ciljevi udruživanja poslodavaca se, dakle, odlično „poklapaju” sa tri osnovne funkcije sajmova: (a) poslovna funkcija (razvoj poslovanja konkretnih preduzeća), (b) makroekonomska funkcija (privredni razvoj i zapošljavanje) i (v) socijalna funkcija (umrežavanje).

FacebookTwitter