„SALAŠI – IZMEĐU IDEALIZOVANOG I STVARNOG” – IZLOŽBA UMETNIČKIH FOTOGRAFIJA I MAPE KOJA BUDE EMOCIJE I SEĆANJA

Mirna luka usred oranica

Kome još ne zatreperi srce kad čuje onu setnu pesmu „Hej salaši, na severu Bačke”… A već odavno nema onih, nekadašnjih salaša, u kojima su se orile pesme devojačke. Ipak, salaši nisu otišli u zaborav. U Vojvodini su još uvek mirna luka turistima iz zemlje i inostranstva.
I, nekako baš na „Salašu 137”, „Salašu 184”, na „Majkinom” ili „Cvetnom” najlepše zvuči tamburica, i najbolje je, verujte, saglasje tamburaških žica… I sama sam se uverila u to kada sam ih slušala upravo na pomenutim salašima odlazeći tamo sa „Svom lepotom sveta” Kaće Halasović i ekipom optimista Branislava Grubačkog Gute.

„BISERI RAVNICE”
Stari salašari su bili uvereni da „ono što je raj na nebu, to je salaš na zemlji”, a mi smo sigurni da su „biseri ravnice”. „Mrkšićevi salaši” jedan su u nizu onih koji su opstali.
Reč salaš potiče od mađarske reči „szallas” (smeštaj). Nekada su bili samo letnja staništa paora, a vremenom i kuća u kojoj su boravili tokom cele godine. Hroničari su zabeležili da su salašarske pustare ugarski plemići napustili da bi se spasli od turskog nadiranja, a tek kasnije, u 17. veku, dobijali su ih Srbi koji su se ovde doselili, kao nagradu za vojne zasluge. Nalazili su se usred oranica, sa bunarom u središtu dvorišta, a za vodu se koristio sistem đerma uz koji je postojao i valov za napajanje stoke.
Arhivi svedoče da su salaši nastajali kada su paori počeli da izmeštaju domaćinstva van sela da bi bili što bliže njivama koje su obrađivali. Kako su tamo vredno radili od izlaska do zalaska sunca, bila im je potrebna i jaka hrana. Na salašima se kuvao pasulj sa suvim mesom, sarma, krompirača, pekli su se hleb i lepinje. Nedelja nije prošla bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom, kiflicama sa salom, štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara, šne-nokli… A za doručak – slanina, šunka, džigernjača, švargla, čvarci, kuvana jaja, krompiruša, turšija, ajvar, marmelada, pekmez… Al’ se nekad dobro jelo – peva i Đorđe Balašević.
A pre jela – obavezna „dudara” ili „dunjevača”, posle vino iz sopstvenog podruma. Možda, baš onakvo kakvo sada ponovo oživljavaju banatski proizvođači… Živeli su bez struje. Na salašima se radilo onako kako je priroda nalagala – vredno i za videla.

PREŽIVELI SU SVE PROMENE
Bogate seoske gazde su posedovale, osim polja pod kojima su uglavnom bila žita i kukuruz, i glavnu zgradu za stanovanje, kuću za goste, sobe za poslugu, pomoćne prostorije – pušnicu za meso, skladište, ambare, staje, svinjce i kokošinjce… Oni čija su imanja bila manja, imali su skromnije salaše. A salašari su pomagali jedni drugima na mobama, kao i na slavljima…
Tokom Drugog svetskog rata, salaši su bili i mesta otpora fašizmu. Mnogi su uništeni, a neki su napušteni… Pojedini su preživeli sve promene, društvene i političke. Okruženi su zelenilom, sa dvorištima u kojima još stanuju stare mašine, kao atrakcija za goste, ali i sa konjušnicama koje služe za jahanje uz stručne vodiče. Tu su i sobe, različitih stilova (im ih u staronemačkom) ili sa francuskim krevetima, uštirkanom posteljinom i firangama koje prizivaju prošlost, ali i moderno uređenim kupatilima… Miriše na nedeljnu vojvođansku supu, punjene tikvice, rinflajš i sos od paradajza i višanja, teleći perklet, štrudle sa makom i orasima, bundevaru…
Upravo onako kako se čini, u okruženju umetničkih fotografija, mapa i tlocrta na izložbi Muzeja grada Novog Sada, čija je postavka nedavno bila u Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin, „Salaši – između idealizovanog i stvarnog”, Muzeja grada Novog Sada. Autori izložbe su Vesna Nedeljković Angelovska, muzejska savetnica i Feđa Kiselički, muzejski fotograf.
Stručni saradnik izložbe je Vesna Tomić. Ljubomir Grubić, Vladimir Červenka i Feđa Kiselički autori su fotografija koje prenose emocije, a nastale su tokom etnološkog istraživanja salaša Bačkog Petrovog Sela (1987, 2006, 2012-2014. godine).

MNOGO RADA, ALI I ZABAVE
– Na salašima su radili mlinovi, između njih je komunicirao uskotračni voz, bilo je i kafana, sviraca, trgovaca onim što se nije moglo proizvesti na samom salašu, mnogo rada, plodova rada ali i mnogo zabave u vreme dokolice – kaže Vesna Nedeljković Agelovski. – Zlatno doba salašarskog života u ataru je bilo veoma živo, za razliku od onoga kako ih danas vidimo. Salašari su često i putovali. Zimi bi upregli saonice i išli bi u grad ili u selo, bioskop, igranke, međusobno se posećivali, a svoju robu su prodavali na pijacama, sajmovima i vašarima.
Na salašima su se rađale, živele i umirale generacije jedne porodice. Bilo je i onih koji baš nikada nisu napuštali salaš. Znali su samo za Boga, zemlju i nebo, na salašu su imali sve, od hleba do sapuna, a kupovali su samo so, šećer i petrolej. Siromašni salašari posedovali su oko 15 jutara zemlje, a oni bogatiji i po nekoliko stotina jutara. A svi su imali po nekoliko dece.
Salaši nekad i sada – susret prošlosti i sadašnjosti za budućnost turizma Vojvodine i Srbije.

  • TRI VEKA
    Istorija vojvođanskih salaša duga je više od 300 godina, iako ima i onih koji tvrde da ovakva gazdinstva postoje još od drugog veka. Oduvek su podizani samo sa jednom namerom: da se bude bliže zemlji, jer samo se od zemlje tada i živelo. Bili su okruženi stablima jasena, bagrema i različitog voća…
  • SA MORA U RAVNICU
    Aleksandar Samardžija Splića prvi je 1996. godine salaš zamislio kao turistički proizvod. Imao je, kaže, sreće što je odrastao u Splitu i što su mu salaši delovali egzotično, za razliku od Vojvođana koji su deo života proživeli kod bake ili tetke na salašu i nisu ih gledali istim očima. Salaš je kupio 1996. godine, na Čeneju, od „jedne velike dame”, gospođice Danice Žikić, koji je u njenoj familiji bio oko 230 godina. Zidovi salaša su novijeg datuma, podignuti pre stotinu godina. Objekti su ostali gotovo isti, samo im je namena promenjena. Od turističkih atrakcija koje organizuje najposećeniji je svinjokolj. Tu, uz stoletni orah, sličan onom kakav je bio u kući moga dede, u Štrosmajerovoj 49 u Zrenjaninu. U Čeneju su nekada bili salaši porodica Letić, Vlahović, Vlaović…
  • KALJEVE PEĆI – UMETNIČKA DELA
    „Salaš 84” zadržao je autentičnost iako je renoviran. Greje se kaljevim pećima, od kojih je najstarija napravljena pre 175 godina. Od deset peći, šest je izgrađeno od čuvene žolnai keramike i prava su umetnička dela. Krovovi su ručno šiveni trskom koja se uzgaja na salašu, a u pod i zidove ručno je ugrađeno više od 750.000 cigala.

BRANKA JAJIĆ

FacebookTwitter