Sankanje

Otkada nam je Vučić saopštio da vanrednih izbora sigurno neće biti u narednih šest meseci, među vestima koje me najviše interesuju jesu prognoze kakva će zima biti, koliko duga, koliko ružna. Srećom, Srbija ove godine nije, izgleda, obuhvaćena katastrofičnim scenarijima „El ninjo” efekta – ovoga puta domaći prognostičari na vreme su se oduprli predviđanjima najgoreg, i obećali osrednju zimu. I to, čini se, samoinicijativno, bar tu nije Vučić morao da interveniše i popravlja stvar.Ne volim zimu, uvek je skopčana s velikim troškovima, što biološkim, što materijalnim. Nikada, ni kao dete, nisam imala ni veselu, ni romatičarsku predstavu o „prvim pahuljama”. Moji roditelji su, iz nekog razloga, bili uvereni da deca uživaju na sankama. Sanke nam je napravio deda, malo veće, da možemo da stanemo i ja i brat, a sa zadnje strane pričvrstio je naslon od stare stolice – da nas, na primer, šalom pričvrste za sanke da ne ispadnemo. Onda bi nas dobro ubundali, posadili na sanke, i krenuli bismo u duge šetnje. Moja majka je od onih što vole da im škripi sneg pod nogama: napred ona i tata koji je vukao sanke, sneg je škripao pod njihovim nogama, a ja sam jadovala i smrzavala se na sankama (ne znam kako je bilo bratu, on je bio mlađi i trpeo je ćuteći). Jedva sam čekala da se vratimo kući da odledim noge…
A što se predstojeće zime tiče, za ovakve mrzovoljne kao što sam ja, Vučić je u nedelju, posredstvom ružičaste televizije, imao samo lepe vesti: em će BDP porasti ne za 0,5, nego za 0,8 ili čak 0,9, em će porasti i plate, a i penzije. Neka je povećanje i 300 dinara, ali će to, kaže, biti bez inflacije i bez marketinga – ne kao kod onih žutih, kad je bilo i sa inflacijom, i sa marketingom.
Ljiljana Bailović

FacebookTwitter