I, evo, pade prvi sneg. Neko postpozno leto pratilo nas je sve do polovine novembra, skoro da smo u kratkim rukavima raspravljali kakva je novogodišnja rasveta postavljena u prestonom gradu – kao da živimo na južnoj globusnoj polulopti, gde najluđa noć pada usred najtoplijeg godišnjeg doba, a ne u severnim predelima, odakle, takoreći, vidik puca sve do Deda-Mrazovih igloa… No, u poslednja dva-tri dana stvari se ubrzano vraćaju u uobičajeni novembarski poredak. Samo još da se mi, i živi svet koji nas okružuje, adaptiramo na (pred)zimske uslove…
Vidim da se, u takvim okolnostima, vremenski prognostičari Republičkog hidrometeorološkog zavoda teško upuštaju u predviđanje kakva nas zima očekuje. Za sada nam, onako više tešiteljski, obećavaju da neće biti ni ekstremno hladna, ni ekstremno topla, nego će, kažu, „biti svega”. Periode dubokog minusa smenjivaće topliji dani, imaćemo i snega i „bez snega”, pa ko šta voli, tome neka se i raduje…
A na drugom kraju sveta besne požari, Kaliforniju pustoši vatrena stihija, uništavajući baš ona mesta u kojima Amerika drži, kao u izlogu za ceo svet, svoje holivudske snove… Mare li prirodne stihije za pravdu? Ne mare ni ljudi, a kamo li slepe sile prirode. Ta, i čovekova sila je poprilično slepa, što je veća, to manje gleda kad udara. Ne znam kako nam se uopšte onda u srca uselio pojam o postojanju „kosmičke pravde” – valjda nam je tako lakše da podnosimo nepravdu slepih sila… A i pobedili smo u prebrojavanju za Interpol, i to se računa.
Mada, Interpol bi trebalo da postoji zarad poštovanja reda i zakona, i to u svakom kutku Planete. Ali smo, eto, i tu došli do lobiranja, zastrašivanja, podmićivanja, prijateljskog i svakog drugog ubeđivanja. Ko je do sada imao nekih (holivudskih) iluzija, vreme je da se razbudi…
