Podstaknuti pitanjima roditelja, rođaka, baba i deda, mališani često zamišljaju svoju budućnost i samouvereno pričaju o tome šta će raditi i kako će živeti kad „odrastu”. Biću glumica, policajac, đubretar (popularno zanimanje među decom), biću mama ili tata, izgradiću svoju kuću itd. Kako, međutim, da znamo kada smo konačno postali „odrasli”? Čini se da je mladima odgovor na ovo pitanje sve više zamagljen.
Kada sociolozi istražuju proces odrastanja mladih – tranziciju u odraslost – najčešće je proučavaju pomoću odavno ustanovljenih pokazatelja koji se nazivaju i tradicionalnim. To su zaposlenje, napuštanje roditeljskog doma, stupanje u brak, zasnivanje sopstvene porodice… Pitanja koja se postavljaju jesu – kada će se u životu ovi događaji desiti, kojim redosledom, ali i da li će se uopšte i ostvariti? Da li ovi pokazatelji uopšte više važe da opišu nekoga kao odraslog? Ili su za mlade oni nebitni i vezani za neka druga vremena?
Na primer, za polovinu prošlog veka, kada su životne putanje mladih, naročito u zemljama socijalizma, bile predvidive i slične – po završetku školovanja sledilo je odvajanje od roditelja, brak, deca… Potom je osamdesetih godina došla kriza, a devedesetih i razaranje društva, kako je u sociološkoj studiji „Mladi zagubljeni u tranziciji” opisan kontekst u kojem su krajem prošlog veka stasavali mladi u Srbiji. Tada je nestala politika socijalnog stanovanja, te je mladima bivalo sve teže da dođu do sopstvenog stana, porasla je nezaposlenost, javila se egzistencijalna ali i socio-psihološka ugroženost. Usled ovakvih neizvecnosti bilo je teško govoriti o standardnoj i predvidivoj životnoj putanji mladih. Oni su i danas generalno finansijski nesamostalni i zavisni od pomoći roditelja, naročito kada se radi o stanovanju, neki su od zaključaka istraživanja „Mladi u Srbiji 2015”, koje su sproveli sociolozi dr Smiljka Tomanović i dr Dragan Stanojević. Efekti ovakve situacije, prema drugom istraživanju iz zbornika „Mladi, naša sadašnjost” su takvi, da mladi sve više odlažu ključne životne događaje – odseljenje od roditeljskog doma, stupanje u brak, sticanje finansijske nezavisnosti, ali da ipak nastoje da ih pre ili kasnije ispune. Takođe, istraživači nalaze da još jedno objašnjenje za duže oslanjanje na roditeljske porodice leži u kulturnim obrascima našeg društva, kojem su bliska mediteranska društva gde se prelazak u odraslo doba sporije odvija.
Mada je većina mladih, prema istraživanju, uprkos društveno-ekonomskim nesigurnostima, nastavila da uvažava i ispunjava pomenute životne događaje, neki su ipak počeli da preispituju tradicionalne markere odraslosti.
– Za mene odrastao znači da odgovorno uživaš u svim čarima života, da si (donekle) samostalan i da se u svom telu osećaš prijatno. Ne vezujem pojam za te pokazatelje odraslosti. Čini mi se da su brak, deca i posao samo neke od podrazumevanih društvenih normi – kaže dvadesetčetvorogodišnji Filip Uzelac.
Naravno, preispitivati ove životne događaje kao pokazatelje odraslosti, ne znači odbacivati ih, a mnogi mladi žele da ih jednog dana ostvare.
– Često se odlučujemo za te životne korake pre nego što smo na njih zaista spremni. Neki uspeju da uz brak, dobijanje dece ili odseljenje od roditelja odrastu, ali ima i primera kada zbog nezrelosti, ljudi uspevaju da unište te, za mnoge najlepše stvari u životu – ističe dvadeset jednogodišnja Marina Delić.
Šta nas onda zaista čini odraslima? Biti odrastao znači biti odgovoran i samostalno donositi odluke, slažu se Marina i Jelena Laković (22). Ponekad su ipak odluke mladih okarakterisane kao nezrele i neozbiljne. Na primer, ako ne planiramo da se posle završetka obrazovanja „skrasimo” uz posao, brak ili potomstvo. Ili, ako nismo sigurni šta tačno želimo u svom životu, ali znamo da bismo radije umesto traženja posla u praksi otišli na daleki istok da predajemo engleski. Jelena, Marina i Filip smatraju da je nesigurnost mladih normalna pojava:
– Nema studenta završne godine kojeg ne obuzme jeza pri pomisli šta posle? Nismo sigurni u svoja znanja, nemamo praksu, a često ni svest o tome šta zapravo možemo da radimo sa svojom diplomom – kaže Jelena. Filip dodaje da je bilo koje pomeranje iz granice komfora, korak više iz ušuškanog đačkog života, već neki vid odraslosti: – Pesma „Ni na nebu ni na zemlji” jednog novosadskog repera govori o tom razmeđu između detinjstva i odraslosti. I ja sam se osećao čudno posle diplomiranja, odjednom shvatiš da je školovanje gotovo. Ipak, mislim da je to normalno i da se nesigurnost može prevazići, najviše kroz rad – kaže Filip.
Možda se ne može znati kada se postaje „odrastao”, ali jedino što je pouzdano, jeste da je to stvar svakog pojedinca, koji će se ponekad osećati i „zagubljeno”. MILANA MARIČIĆ
