Pored svih naših podela, najvećim delom bespotrebnih, pojavila se i nova vrsta građana Srbije. To su „ovi” koji su otišli na rad u inostranstvo, pa se sada vraćaju. Šta znamo o tim ljudima?
Negativan ugao gledanja nam kaže: Nije im valjala Srbija, pa su otišli, a sad im je dobra; To su egoisti koji misle samo na sebe; To su avanturisti; Gde im je patriotizam…
Pozitivni ugao gledanja nam kaže: To su ljudi koji žele više, a takvi vuku društvo napred; To su ljudi koji šalju novce u domovinu; To su ljudi koji stiču nova znanja; Oni su hrabri i žrtvuju se za svoje porodice…
Mislim da će se za svaku ovu tvrdnju naći bar po neki primer koji će je potvrditi, to znači da bismo trebali biti veoma oprezni kada dajemo svoj sud, a pogotovo kada optužujemo.
Ono što je nesporno, jeste da su, pre svega, zapadne zemlje pokazale ružnu stranu svog lica. Možda su u stvari, samo na trenutak, u panici, skinuli svoje maske.
Moj lični stav je da smo mi pripadnici evropskog civilizacijskog kruga i da jednostavno nije realno naše čvrsto povezivanje bilo sa Kinom, Rusijom ili Amerikom. S druge strane, neosporno je da su najjače evropske sile aktivno radile na razbijanju nekada Jugoslavije, a sada Srbije. Uvodili su nam sankcije. Bombardovali su nas. Posle su nam dostavljali pomoć, od čega je najveći deo opet završavao u njihovim kasama, na ovaj ili onaj način.
Da li nas mrze? Ne, zaista ne verujem u to. Jednostavno, imali su i imaju neke svoje ciljeve, a mi smo im postali smetnja u njihovom ostvarenju. Treba li da podsećam na čuvenu izjavu Lorda Palmerstona „ da Velika Britanija nema stalne prijatelje, već samo stalne interese”. Uzgred rečeno, i ako ova izjava izgleda vrlo nehumana (makijavelistički), pomenuti Lord je važio za vrlo pristojnog i humanog čoveka. Jednostavno, rekao je nešto što se javno ne sme priznati, ali svi znamo da je tako. Pa, ako je tako, hajde da poštujemo tu činjenicu.
Zapadne zemlje su pokušale da problem nedostatka radne snage reše kontrolisanim uvozom izbeglica. Logika je bila – trebaju nam mladi i obrazovani, a za ostale nema prolaza. Istorija je pokazala da je to daleko lakše reći nego učiniti. Pokazalo se da neki mladi Sirijci ili Avganistanci žele da rade i zarađuju, ali ne žele da postanu Nemci ili Francuzi. Oni sasvim legitimno žele da neguju svoj kulturni identitet, a to je često nespojivo sa očekivanjima domaćina.
Logika domaćina nije – hvala što ste došli da nam pomognete nego – budite srećni što smo vas primili, ili, kako naš narod kaže – veži konja gde ti gazda kaže. Kada bismo pogledali realno, istina bi bila negde na sredini, ali ni jedna strana neće odstupiti od svojih stavova i zato smo u problemu.
Kada se eksperiment sa izbeglicama pokazao kao ne baš najbolje rešenje, fokus se okrenuo prema siromašnijim zemljama evropskog istoka. Pokazalo se da ovde postoji ozbiljan rezervoar kvalitetne radne snage koja je uz to i dosta spremnija da se asimiluje. Nisu naši ljudi veći „izdajnici” svoje kulture od aktuelnih izbeglica iz Sirije ili Avganistana. Jednostavo, naša kultura je puno sličnija zapadnoevropskom kulturnom obrascu i zato ga lakše primamo.
Prvo se krenulo oprezno. Primali su naše ljude malo po malo, na kašičicu, a kada su shvatili da im priliv iz istočnih zemalja, novoprimljenih članica EU, nije dovoljan, krenuli se sa politikom širom otvorenih vrata. Odmah se tu razmahala privatna inicijativa agencijskog liferovanja radnika da bi potom ubrzo došli i do apsurdne situacije da u tome učestvuju i naše državne institucije.
Na trenutak nam se činilo da to i nije tako loše. Jeste da nam se odlivalo radno aktivno stanovništvo, najviše mladi i obrazovani, ali smanjivala se stopa nezaposlenosti, a priticao je i nekakav novac.
A onda je došla korona i ogolela stvarno stanje.
Preko noći, ti naši gastarbajteri su postali potencijalni korisnici medicinskih usluga zemalja domaćina, pa su ekspresno podobijali otkaze i šut-kartu nazad za Srbiju. Naravno, lekari i medicinsko osoblje su i dalje ostali dragi gosti.
Pojavila se reka ljudi na našim granicama, barata se brojkama od desetina i stotina hiljada povratnika. Neki od njih su sigurno bili i nosioci virusa, ali ko bi baš mogao utvrditi svaki pojedinačni slučaj. Država se ponašala na očekivan način.
Otvoreni su prihvatni centri, a većina ih je upućena na kućni karantin. Sve to je razumno i realno, kao što je bilo realno i očekivati da se mnogi od tih povratnika neće ponašati baš odgovorno. Ali, da li je to specifikum samo građana Srbije ? Ne verujem. To je ljudsko ponašanje.
I šta sad? Treba li da se konfrotiramo jedni sa drugima, da se svađamo? Treba li da se ponašamo kao Đura iz „Balkanskog špijuna”? Siguran sam da je odgovor negativan.
Kao čovek koji je silom rata postao izbeglica, tvrdim da se niko ne seli u inostranstvo bez preke potrebe. Postoji onaj mali broj avanturista koji bi išli i na Mars samo kada bi mogli, ali to je zanemarljiv broj. Život u svom prirodnom okruženju, sa svojom familijom i prijateljima, korišćenje svog jezika, život u skladu sa svojim navikama, to je neporecivo blago koje uglavnom počinjemo ceniti kada ga izgubimo.
Zato moramo da zaboravimo na sve te podele i budemo tolerantni. Svi grešimo, a ne samo „oni”, i treba da naučimo da živimo sa tom činjenicom. Jedini način da dobro živimo je da napravimo ozbiljno društvo, državu koja radi u korist svojih građana. Je li to moguće na Balkanu? Jeste, ali moramo da se menjamo.
Sloga ne znači – jedna država, jedan narod, jedan vođa. Istorija je pokazala da to nije recept. Sloga znači da se prilagođavamo jedni drugima, da imamo razumevanja za interese druge strane, da poštujemo pravila i kada nas lično pogađaju, jer shvatamo da je to od zajedničkog interesa. Sloga je da, kako kažu Kinezi, „cveta hiljadu cvetova”, ali da ni jedan cvet ne zaklanja sunce onom drugom.
Budimo disciplinovani i odgovorni, slušajmo uputstva nadležnih organa. Svako od nas ima neko svoje mišljenje o tome šta i kako bi trebalo uraditi, ali u ovakvim kritičnim situacijama mora postojati jedinstven sistem upravljanja. Kada sve ovo prođe, biće vremena za analizu i kritiku.izvor: www.gomex.rs
