Subvencije i ekonomski prosperitet
Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija tumači se kao način da se obezbedi kontinuitet privrednog rasta. Da li se politika direktnog subvencionisanja investitora za otvaranje novih radnih mesta može smatrati pravim instrumentom, naravno uzimajuću u obzir ovdašnje ne samo ekonomske okolnosti?
Ulaganja „sa strane” su nam neophodne, budući da investicija iz domaćih izvora nema dovoljno. Nivo stranih direktnih investicija (SDI) otuda će još dugo u značajnoj meri određivati stopu investicija (učešće investicija u BDP-u), a time i stopu rasta BDP-a. Znajući da su i stopa investicija i stopa rasta BDP-a danas niži od nivoa koji bi mogao da obezbedi potencijale za osetniji rast životnog standarda građana, ne čude napori kreatora ekonomske politike da se prilivi SDI u narednom periodu povećaju. Pitanje je da li se u tome može uspeti samo pomoću subvencija i da li tako motivisana ulaganja donose nama željene i preko potrebne rezultate (efekte).
Kada neka država direktnim subvencijama investitorima smanjuje troškove (a time im povećava profit) i na taj način ih motiviše da ulažu onda to znači da nema drugih razloga zbog kojih bi ulagači došli u tu zemlju. Ako imaju interesa, investitori bi došli i bez tih subvencija. Preduzetnici i poslovni ljudi od države očekuju da efikasno obavlja svoj „posao” – da im obezbedi adekvatan institucionalni poredak i podsticajan privredni ambijent (sistem), u kojem preduzeća (domaća i strana) mogu da posluju sa odgovarajućim stepenom sigurnosti i izvesnosti. Kada država ne uspeva na tom svom prioritetnom zadatku, onda je prinuđena da se meša u ekonomski život direktnim subvencionisanjem i pregovaranjem (pogodbama) sa privatnim investitorima. Time ona „priznaje” da institucionalni okvir i privredno-sistemska rešenja nisu dovoljna motivacija za ulagače, već u zamenu nudi subvencije (direktna plaćanja), koja nikako ne mogu biti odgovarajuća kompenzacija. Što su subvencije veće, a procedura za njihovu dodelu jednostavnija, to su očiglednije institucionalne manjkavosti. Jer, konačno, kao i u životu, ukoliko se neko odluči da bude sa nama u nekom savezu, partnerstvu i sl. samo zato što smo mu za to platili kakav „miraz”, i to novcem poreskih obveznika koji je mogao biti i drugačije utrošen, postavlja se pitanje do kada će to partnerstvo da traje i da li ga je uopšte i trebalo započinjati. Ono će, izvesno, biti oročeno, kao i period subvencionisanja. Otuda se sada kreatori ekonomske politike u zemljama u tranziciji, a i u Srbiji, paralelno suočavaju sa dva problema: (a) kako privući nove investitore i (b) kako zadržati one „stare” kojima je istekao period subvencionisanja i koji sada razmišljaju da napuste zemlju domaćina u potrazi sa novim pogodnostima.
