U prepodnevnom „ruskom vozu” za Novi Bečej i Kikindu, uoči polaska u 9 sati i 15 minuta, izbrojali smo 16 putnika. Bilo je to u petak, 15. jula. Istog dana (14,15 časova), u kompoziciji za doskorašnje domaće železničke prilike izuzetnog komoditeta i udobnosti, ali na putu za Beograd, ljudi je bilo nešto više. U dizel-motorki koja prema specifikaciji proizvođača, ruskog „Metrovagonmaša”, može da ponese njih 246, bile su 23 osobe. Nakon 27 minuta vožnje ka Orlovatu, a posle Lukićeva, putovanje je nastavilo samo 16 ljudi. Pre Pančeva, i dalje, do ulaska u „zonu” Beograda, na čiju stanicu se zaustavila u 17 časova i 17 minuta, „ruskinja” je vozila nas manje od 20.
Iz Marketing službe „Srbija Voza” ad, vele da na relaciji Zrenjanin – Novi Bečej – Kikinda saobraća tri para vozova, da deonicu Zrenjanin – Beograd Dunav „drže” dva para dnevno dok iz Zrenjanina za Debeljaču saobraća jedan par jutarnjih lokalnih vozova. Od pomenute službe saznajemo i da je 15. jula, u organizacionoj jedinici Zrenjanin, koja pripada Sekciji za saobraćajno transportne poslove Novi Sad, prevezeno ukupno 304 putnika.
Ne treba biti veliki saobraćajni stručnjak pa uočiti kako se skupo plaćene garniture iz Rusije, kada je srednji Banat u pitanju, nikad neće otplatiti sa ovako malim brojem putnika. Čak i kada bi i Zrenjanin, Kovačica i Pančevo postupile kao Novi Bečej i sufinansirale prevoz železnicom svojih đaka (do srednjih škola u Zrenjaninu, Kikindi i Pančevu), teško da bi se išta promenilo kada je u pitanju (ne)profitabilnost železničkog prevoza putnika.
Gužve u komfornim i udobnim „ruskinjama” neće biti sve dok one kroz našu ravnicu moraju da „mile” između 30 i 50 kilometara na sat. Stanje pruga u srednjem Banatu je najgore. Od Zrenjanina ka Novom Bečeju i Orlovatu može se samo 30-tak kilometara na sat. U južnom i severnom Banatu je nešto bolje. „Ruskinje” idu i do 50 na sat, iako im je na brzinometru ugravirano da za isto vreme mogu da prevale i do 120 kilometara. Ekonomičnost rada „ruskinja” ugrožava i to što mašinovođe moraju da ih „obuzdavaju” uvek kada se pruga ukršta sa drumom, a prelaz nije obezbeđen rampom. Onih kojima se na ovoj relaciji komanduje daljinski, ili ih rukom spuštaju železničari, nažalost nema dovoljno, pa su „ruskinje” za svaki slučaj prinuđene da se zaustave svaki put kada prelaze preko asfalta.
Bez obzira što je karta u jednom pravcu (320 dinara) gotovo upola jeftinija od autobuske, malo je Zrenjaninaca zainteresovano da vozom putuje za Beograd. Udobne „ruskinje” neće imati putnike sve dok krećući se kroz Banat ne udvostruče brzinu. Uslov za to je rekonstrukcija pruge i prateće infrastrukture. O tome, nažalost u akcionarskom društvu „Infrastrukture železnice” u Beogradu ništa nismo uspeli da saznamo. Prema nezvaničnim saznanjima, ta ulaganja ovde velikodušno prepuštaju lokalnim samoupravama.
I rashodi važni…
Prema evidenciji zrenjaninskih železničara u junu 2016. „ruskim vozovima” je Banatom putovalo 8.418 ljudi ili 4.471 više nego u istom mesecu 2015, kada su se „terali” šinobusi. Nismo, međutim, uspeli da saznamo prihod koji su u junu ostvarile „ruskinje”, kao ni koliki su bili rashodi da bi one održale red vožnje.
