Svaki svog ministra

Tu vest objavio je i nacionalni TV „Dnevnik”: u Indiji je, na jedan vladin konkurs za državni posao, stiglo više od dva miliona molbi, kad bi, izračunali su, sve njih pozvali na razgovor, izbor bi trajao četiri godine. Konkurs je, doduše, raspisan za 368 radnih mesta, mahom za kurire i kuvare čaja, ali među onima koji su se javili, bilo je i ljudi sa fakultetskim diplomama i titulama dr i mr. Nešto se mislim – kad bi Vlada Srbije raspisala takav konkurs, i njoj bi stiglo toliko molbi.
Neću da kažem da mi imamo više sirotinje od Indije, ali sam nekako uverena da bi se, na oglas za 300 portira i kafe-kuvara u Vladi, javilo (cirka okolo) milion nezaposlenih, i još toliko onih iz firmi „u restruktuiranju”, prinudnih sezonaca, onih koji strahuju od otkaza ili su neredovno plaćeni, i među njima bi takođe bilo i fakultetskih diploma, i naučnih titula. tj. javili bi se, kad bi imali makar i primisao da bi konkurs bio ni po babu, ni po stričevima.
Međutim, za jednog momka sa diplomom Policijske akademije, potraga za poslom duga godinu i po dana, srećno je završena: ministar policije lično, gostujući u Zrenjaninu na tribini o bezbednosti, obećao mu je zaposlenje. Naravno da mi je drago zbog tog srećnog obrta, svako mora imati šansu da radi i zaradi, kako inače da opstane u ovom surovom vremenu?!
Ali – šta bi sa onom uredbom o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru? Kakva je poruka, ako ti ministar ne obeća, onda ništa? Da nema uredbe koja se ne može zaobići? Šta je recept, da nam treba više (darežljivih) ministara? Da nezaposleni čekaju svaki „svog” ministra? Na cirka okolo milion nezaposlenih, koliko bi ministara bilo dovoljno?
Ljiljana Bailović

FacebookTwitter