Mogu još mnogo da uradim!
Ime Milorada Miška Kijaca u odbojkaškim krugovima vezuje se za mušku odbojku i OK Vojvodina iz Novog Sada. Naš najtrofejniji odbojkaški trener ove sezone je preporodio žensku ekipu Kleka, ali to je tek početak. Kijac nema nameru da ode, cilj mu je da iskoristi svoje znanje i iskustvo i Klečanke dovede do Super lige. Ženski odbojkaški klub Klek preuzeli ste polovinom prošle sezone i došli na korak do najvišeg ranga takmičenja?
– Prihvatio sam poziv predsednika Vladimira Perovića, sa upravom Kleka lako se dogovorio i počeo da radim. Brzo sam se adaptirao i upoznao devojke, one su odlično radile i trenirale, to je dalo rezultat. Imali smo sjajnu seriju pobeda i malo je nedostajalo da kroz baraž dođemo do elitnog ranga. Da li to što ste se konačno vratili kući, u Klek, znači da ste se umorili?
– Vratio sam se kući posle mnogo godina provedenih u drugim sredinama. Uživam sa suprugom Brankom i unucima i to zaista nema cenu. Nisam se umorio. Mislim da mogu još mnogo da uradim, da prenesem znanje mlađim kolegama i odbojkašicama Kleka koje su veoma vredne i brzo napreduju. Koje su ambicije ŽOK Klek Srbijašume u narednoj sezoni, da li možete do Super lige?
– Super liga nije apsolutni prioritet, meni je važnije da nastupamo u jakom rangu takmičenja i da šansu dobiju igračice iz našeg omladinskog pogona. U podmlatku imamo mnogo talentovanih devojčica koje kvalitet pokazuju i na državnim prvenstvima. Imamo dobru upravu, odličnu saradnju sa MZ Klek, lokalnom samopupravom, Sportskim savezom grada i odbojkaškim strukturama u Vojvodini i Srbiji. Smatram da postoje svi potrebni uslovi da radimo kvalitetno i da još više napredujemo. Kada i kako je počela vaša sjajna karijera?
– Sve je počelo 1965. godine kada sam igrao u OK Sloboda iz Kleka, kasnije sam nastupao za GIK Banat, a u sezoni 1971/72 godine bili smo najbolja ekipa u državi. To je ostvarila jedna sjajna generacija klečanskih momaka predvođena legendarnim Mišom Grbićem. Koliko je Vojvodini bilo teško da bude osam puta najbolja u državi u izuzetno jakoj konkurenciji u tadašnjoj Jugoslaviji?
– Izuzetno teško. Partizan i Crvena zvezda su imali odlične timove, vrhunska odbojka se igrala u Kraljevu, Kragujevcu, Subotici, Požarevcu… Ali, mi smo bili šampionski tim, sa odličnom organizacijom i sponzorima koje je okupljao direktor kluba, moj pokojni brat Rajko. Imali smo odlične uslove u dvorani na Spensu, najbolju publiku, podršku uvek pune hale u Novom Sadu. Oprobali ste se i na internacionalnoj sceni, a naviše uspeha imali ste u Bugarskoj?
– Bugarska je uvek u evropskim okvirima važila za veoma dobru reprezentaciju, sa njihovim klubom Levskim sam osvojio tri titule i dva nacionalna Kupa. To me preporučilo za rad u našoj reprezentaciji sa kojom sam u dva navrata osvojio peto mesto u Svetskoj ligi. Po povratku u zemlju počeli ste da radite i kao trener ženskih timova, da li je to teži posao?
– Treneru ženske ekipe je mnogo teže nego stručnjaku koji radi sa muškim timom. Dame su zahtevnije, suptilnije, imaju velike padove u igri, a sve to treba uskladiti i razumeti. No, sada sam u svom Kleku, treniram ženski tim i veoma mi je lepo. Radio sam i sa muškim timom Kleka, kada smo pobedili u Prvoj ligi Srbije 2012. i prešli u elitni rang. Tada nam se priključio i jak sponzor, ali nismo se najbolje pojačali, pa smo naredne sezone, posle baraža, morali da se vratimo u niži rang. Odbojkaši Kleka sada su ponovo u eliti i želim da tamo i ostanu. Ž. CVETIĆ
ODBOJKAŠKA PORODICA
Milorad Kijac je po zanimanju profesor fizičkog vaspitanja i diplomirani trener odbojke. Potiče iz odbojkaške porodice. Pokojna braća Rajko i Dušan su bili odbojkaški radnici i treneri, Radule je takođe trener i poznavalac odbojke. Kćerka Tamara je nekada bila odbojkašica, igrala je na mestu tehničara.
KARIJERA OBELEŽENA TITULAMA I PEHARIMA
A koliko je Kijac uspešan, svedoče njegovi rezultati. Kao trener Vojvodine iz Novog Sada osvojio je ukupno osam uzastopnih titula prvaka Jugoslavije (dve kao pomoćni trener, a šest kao šef struke i to od 1993-1999. godine). U njegovoj bogatoj riznici su i pet pehara za osvojen Kup Jugoslavije i treće mesto na Kupu šampiona u Bolonji. Sedeo je na klupi juniorske i univerzitetske selekcije Jugoslavije, a kao prvi trener seniorske reprezentacije ima treće mesto na Svetskom kupu u Japanu (1996. godine). Sa bugarskim klubom Levski iz Sofije osvojio je tri titule i dva Kupa. Trenirao je i reprezentaciju Bugarske, a radio je u Rumuniji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
