TRIBINA ZRENJANINSKOG SOCIJALNOG FORUMA – ZRENJANIN ILI PETROVGRAD? GRAĐANI MERE RAZLOGE ZA ILI PROTIV

Naziv grada je deo identiteta

Život Žarka Zrenjanina – „crvenog generala” i vođe ustanka protiv okupatora u Vojvodini, bila je glavna tema tribine „Narodni heroj Žarko Zrenjanin” održane 12. februara u Kulturnom centru. Ovo je ujedno bio i prvi javni događaj na kojem su građani diskutovali o promeni imena grada, otkako je udruženje Petrovgrad jesenas izašlo u javnost sa ovom inicijativom.
Da li je promena naziva grada ideološko pitanje? Koje vrednosti nosi sa sobom ime Zrenjanin, a koje Petrovgrad – neka su od tema o kojima se raspravljalo. Većina prisutnih složila se u jednom: poželjno je da bude više ovakvih prilika za debatu.

ORGANIZATOR USTANKA U VOJVODINI
Zašto je važno govoriti o antifašističkim borcima Banata, objasnio je na početku tribine Miroslav Samardžić, moderator. – Dok je većina ljudi početkom Drugog svetskog rata mirno gledala kako nastupa sumrak civilizacije, jugoslovenski komunisti su organizovali ustanak, kojim je u Vojvodini rukovodio Žarko Zrenjanin Uča sve do 1942. kada je ubijen. Antifašizam je bio borba za biološki opstanak našeg naroda i mi smo dužni da ukazujemo poštovanje borcima protiv nacizma – rekao je Samardžić.
Kako je tekao život Žarka Zrenjanina, ispričao je Srđan Božović, viši kustos-istoričar Narodnog muzeja Pančevo. – Odrastao je u siromaštvu, međutim, njegovi roditelji su učinili sve kako bi obrazovali svoju decu. Žarko je završio učiteljsku školu u Somboru, zatim je poslat da radi kao učitelj u malo selo u blizini Prilepa, gde je živela većina turskog stanovništva. Kako bi bio bliže meštanima, naučio je turski i organizovao je vanškolske aktivnosti, opismenjavao je starije ljude. Bio je popularan među lokalnim stanovništvom, koje je protestovalo kada bi ga hapsili. Zato je 1926. premešten da radi u svoje rodno selo Izbište, kada je ubrzo postao i član Komunističke partije.
– Zbog ilegalne štamparije u svojoj kući u kojoj je štampao list „Lenjinist”, Žarko Zrenjanin je bio u zatvoru tri godine, do 1936, a nedugo potom postao je i prvi čovek Komunističke partije u Vojvodini, zatim i organizator ustanka u Vojvodini, naročito u Banatu – naveo je istoričar Božović.

NE SUPROTSTAVLjATI LIČNOSTI
Usledila je dinamična diskusija zainteresovanih slušalaca, sa povremenim upadanjima u reč i optužbama za ostrašćenost, što je, kako se našalio Miroslav Samardžić, način na koji se u Srbiji vodi dijalog.
– Osećam se veoma neprijatno, kao nacistički zlikovac, zato što se zalažem da se ovaj grad zove Petrovgrad. Iz ovoga što je ispričano, ispada da su fašisti i nacisti oni koji se zalažu za ime Petrovgrad. Ali Nemci su promenili ime grada u Gros Bečkerek, a Žarko Zrenjanin je u ovom gradu osnovao Petrovgradski partizanski odred. Njemu to ime nije smetalo. Od 1946. godine Petrovgrad više nije poželjno ime – naveo je profesor istorije u Zrenjaninskoj gimnaziji Igor Micov.
Sličnog mišljenja bio je i Milan Bjelogrlić, direktor Narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”, koji je svoju podršku inicijativi Udruženja „Petrovgrad” obrazložio rečima da je kralj Petar Karađorđević simbol oslobođenja, državotvorstva i ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom i Jugoslavijom.
Ličnosti kralja Petra i Žarka Zrenjanina ne bi trebalo sukobljavati, svako je na svoj način zaslužan, naglasio je istoričar Božović, dodavši da je uočljiva tendencija da se menjaju nazivi onih ulica, škola i ustanova koje nose imena narodnih heroja i komunista.

AKO BOG (NAROD) DA…
Pojedini učesnici tribine podsetili su da, iako je kralj Petar bio simbol slobode, međuratni period u Jugoslaviji obeležavaju veliki socijalni problemi.
– Ne znam da li je bio razvijeniji dok je bio Petrovgrad ili će biti razvijeniji ako jednog dana bude opet Petrovgrad, ali znam da je u jednom periodu Zrenjanin bio jedan od najrazvijenijih gradova u Jugoslaviji. Taj socijalistički period nekome nije odgovarao. Ako smatramo da nam je u ovom periodu sjajno, nema problema, može još neka fabrika da ode u stečaj… Smatram da je inicijativa za promenu imena vašeg grada ideološki motivisana – kazao je predsednik Saveza antifašista Srbije Aleksandar Kraus.
Nakon skoro dva sata diskusije, još mnogo prisutnih želelo je da se javi za reč, ali nije bilo više vremena.
– Hvala vam što se organizovali ovu tribinu, ton razgovora pokazuje da nam je to preko potrebno u Zrenjaninu, ako Bog da Petrovgradu – poručio je jedan od članova Udruženja „Petrovgrad” Dragoljub Bjeloglav.
– Jedina razlika između vas i nas jeste što vi kažete ako Bog da, a mi – ako narod odluči. Jedini legitiman način za to je referendum. Naziv grada je deo našeg identiteta i on se ne može promeniti, a da se ne pitaju oni koji u njemu žive – zaključio je Miroslav Samardžić. Milana Maričić

 

 

SAOPŠTENjE UDRUŽENjA „PETROVGRAD” -ŠIRI SE LISTA ONIH KOJI PODRŽAVAJU PREDLOŽENU PROMENU
Matija Bećković se pridružio Proglasu
Budimir Jovanović, predsednik Udruženja „Petrovgrad” koje je pokrenulo inicijativu da se vrati ime grada, obavestio je javnost da je, svojim potpisom na Proglasu, akademik Matija Bećković zvanično pružio podršku ovoj ideji.
– Matija Bećković je srpski pisac i pesnik, rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti (Kraljevina Jugoslavija). Jedan je od najčitanijih pesnika današnjice. Živi i radi u Beogradu. Prvu pesmu napisao je još kao gimnazijalac, a do danas je objavio desetine zbirki pesama, beseda i dramskih tekstova. Od 1991. godine je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik je brojnih književnih priznanja, poput Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade „Milan Rakić”, Njegoševe nagrade za književnost, „Desanka Maksimović” i mnogih drugih – ukazuje se u saopštenju Udruženja „Petrovgrad”.
– Poemu „Ćeraćemo se još”, koju je proslavio glumac Petar Božović, Bećković je objavio 1996. godine. Za nju je osvojio nagrade „Tipar”, „Zlatni bestseler”, „Jovan Dučić” i „Laza Kostić”. Bećković je jedno vreme bio predsednik Udruženja književnika Srbije, a dugogodišnji je član Srpskog PEN centra. Od 2009. godine je predsednik Fonda Slobodan Jovanović, a 2016. godine izabran je za počasnog građanina Subotice – navodi se među podacima o akademiku Bećkoviću i dodaje da je on upoznat sa idejom vraćanja naziva gradu Petrovgrad od njenog začetka, uz zaključak da su Bećkovićeve sugestije i razmišljanja u mnogome ohrabrile osnivače Udruženja „Petrovgrad” da pokrenu i istraju u ovoj inicijativi.

 

2 beckovic a (3)
Milana Maričić

 

REAGOVANJE: Ime grada ne pripada komunistima, nego svim žiteljima Zrenjanina
Iako je jasna činjenica da su Petrovgrađani izašli na ulice i tog 27. marta 1941. upravo noseći slike Karađorđevića i uzvikujući dobro poznate parole, niko ne pominje gde su tada bili komunisti. Komunisti su u to doba bili saveznici sa nacistima pa ih nigde nije ni bilo, bar ne u Petrovgradu, a i ako ih je bilo, morali su da slede politiku svojih glavešina u SSSR koji je tada bio u ljubavi sa Hitlerom.
Miroslav Samardžić se poziva na industriju, kao da ju je on lično ili bravar stvarao, a koja je istine radi u Petrovgradu postojala i pre komunista. Treba samo podsetiti na to da je Viktor Elek bio direktor šećerane tridesetak godina. Ovog časnog Jevrejina obesili su Nemci na početku okupacije, a na plakatu kojim je najavljeno javno smaknuće, zajedno s Elekovim, nalazilo se i ime Cvete Cukića, nesrećnog golmana fudbalskog kluba ASK iz obližnjeg sela Aradac.
Posebno bi se moglo polemisati o svemu onome što su partijski drugovi rušili, a rušilo se sve što im se htelo, pa su tako srušili i takozvani Ajfelov most koga se stariji sugrađani i danas sećaju sa nostalgijom, rušilo se da bi se gradilo u duhu novog vremena čiji simbol je svakako zgrada vodotornja, o mostu preko ničega da i ne govorim.
Na tribini smo mogli čuti kako je u Titovo vreme sve bilo sjajno jer bili su srećni, dodao bih, jer su živi, a sve iznad toga se smatralo poezijom: pominju se štafeta mladosti, hala sportova, parking prostor na glavnom gradskom trgu, a izjave kako je socijalizam izlečio tuberkulozu i slične budalaštine bile bi tačne jedino kada bismo rekli da je, primera radi, kapitalizam lečio sve ono što se leči antibioticima.
Licemerje kao osobina partijskih drugova kada govore o tome da se istorija ponavlja onima koji je zaboravljaju, najbolje se vidi po njihovom zatiranju svega istorijskog u ovome gradu, pa tako ni dan danas ne znamo koliko je ljudi streljano i na kojim mestima, iako postoje podaci da je samo jednom prilikom streljano 500 Srba iz Petrovgrada, a mučilište poput logora na uglu Cara Dušana i Grobljanske ulice, umesto da stoji kao svedok strašnog stradanja, za slučajnog prolaznika ne predstavlja danas ništa više od jedne urušene zgrade.
Cilj komunista, fašista i nacista je bio isti, a to je smrt Kraljevine Jugoslavije. Komunisti su sa Titom išli napred i doveli nas ponovo do bratoubilačkog rata koji su vodili sve njihovi učenici i pioniri poput Tuđmana koji je bio Titov general, ili Miloševića koji je, opet, bio njegov učenik.
Ime grada ne pripada komunistima, nego svim građanima, pa tako nema smisla da se grad zove po komunisti Žarku Zrenjaninu, a posebno je licemerno da komunistički naslednici u zaštitu uzimaju nacionalne manjine kad je poznat njihov odnos prema manjinama i vjerskim zajednicama u Titovoj Jugoslaviji. Ubrzo po oslobođenju komunisti su pokazali prljav obraz u zločinima nad nemačkom manjinom, što nije mimoišlo ni žene, ni decu. Ratno pravo kaže da u najmanju ruku deca nisu kriva, komunistima su bila, o tome svedoči krvav trag Titove armade u Knićaninu.
O radničkoj i socijalnoj pravdi govori sistem koji su stvorili oni sami, sistem u kome su po uzoru na naciste stvarali koncentracione logore poput onoga na Golom otoku.

Jovan Njegović Drndak

 

FacebookTwitter