Troteri

Piše: Ljiljana Bailović

Vidim, stigle su trešnje. To voće je mala čežnja mog detinjstva. Jer, jagode smo imali u bašti, ali trešnje nismo. Mnogo smo se radovali, moj brat i ja, kad nam baba donese po pišlu trešanja sa pijace. Da, prve trešnje su se tada prodavale „na pišle” – vezice: te trešnje su obavezno morale imati peteljke, koje se onda uvežu u „buket” od 10-15 komada, to je pišla. Pa onda, kad baba raspakuje vezicu, prvo što uradi, to je da po par trešanja zakači nama deci (peteljkom) za uši. To je očito bila obredna, mistična radnja, dobra za nešto, sad sam već zaboravila za šta, ali je bilo nekako svečano… No, već za nedelju dana naglo bi pala cena i ovog voća, pa su i trešnje išle na kilo, bez peteljki („smuljane”), najviše za slatko i kompot…
Čitam u novinama da su ove godine trešnje skupe zato što su „sve pokupovali Rusi”: došli Rusi i otkupili rod. Znači li to da, kad ne dođu Rusi, trešnje slabo ko otkupljuje? Ili da je ovog proleća naglo i nenadano poraslo interesovanje za trešnju, pojavili se novi otkupljivači iz Rusije? Ne znam, tekst nije bio baš toliko analitičan… Ali, valjda u ministarstvima ima poljoprivrednih stratega koji umeju da vode računa o tome. Mislim, ne možeš trešnju da posadiš danas da ti sutra rodi… Jeste da ovo nije „planska privreda”, ali ako sad nemaš privredne strategije i planove, posle ćeš praviti stečajne planove. Što se i pokazalo.
Mada…
Pitali novinari jednog našeg ministra privrednog, gde bi uložio novac ako bi ga, recimo, dobio na lutriji. – U farmu puževa – reče. Stvarno, te godine sve naše novine pisale su o perspektivnom pužogojstvu (za Italijane), davala je država i povoljne kredite. Ali je stvar sa puževima propala pre nego što su ljudi vratili te pozajmice.
Nesiguran je ovo svet. Za nas, obične smrtnike, rezervisana je pozicija braće Troter…

FacebookTwitter