Tvrđava

Piše: Ljiljana Bailović

Od svih priča koje znam o ovom gradu izgleda da se strancima najviše dopada ona o nastanku zrenjaninskog pozorišta – doduše, ne ustanove, nego zgrade za koju kažu da je, ne samo najstarije pozorišno zdanje u Srbiji, nego i među najlepšima, sa kitnjastom baroknom salom u crvenom plišu koja i danas ugošćava, i očarava, Talijine poklonike. Sigurno znate tu romantičnu ljubavnu storiju: kako se bogati Bečkerečanin Ištvan Hertelendi (ako sam dobro zapamtila ime) zaljubio u lepu peštansku glumicu, pa je, u želji da je što duže zadrži u Bečkereku prilikom gostovanja njene pozorišne trupe, isposlovao odluku da se zgrada žitnog magacina (valjda nešto kao robne rezerve danas) na centralnom gradskom trgu – renovira i preuredi u teatar. Tako je 1839. godine otvoreno bečkerečko pozorište, koje i dan-danas služi toj umetnosti.
Mada – to zaparvo nije sam početak priče o zrenjaninskom teatru, upletena je tu još jedna legenda, malo ratna, malo mirotvoračka, sa izvesnim udelom i španskih doseljenika. Od sredine dvadesestih godina 16. veka, naime, Bečkerek je imao tvrđavu, koja je 1551. godine pala u ruke Turaka, posada se predala Mehmed-paši Sokoloviću. Tu negde u priču ulazi i čuveni Malkoč, kome je tvrđava potom data na upravljanje (sigurno ga znate iz turske TV serije, to je onaj lepi Sulejmanov akindžija)… Ali, kada je nakon ratova između Austrije i Turske pod kraj 17. veka sklopljen Karlovački mir (1699), njegovim odredbama propisano je i rušenje pograničnih tvrđava, pa i bečkerečke. Njene razvaline i ostaci zidina, međutim, potrajali su skoro kroz ceo 18. vek, uklanjani su postepeno, i kamen i cigla su sigurno ugrađivani u druge objekte koji su tu nicali. Kažu da su španski kolonisti, koji su u Bečkerek doseljeni tridesetih godina 18. veka, bili angažovani na razgrađivanju ostataka tvrđave, zatrpavanju njenih preostalih opkopa i gradnji trga na kome su sazidali i žitni magacin, po svoj prilici koristeći i materijal iz tvrđave. Isti onaj žitni magacin koji će, 100 godina kasnije, biti pretvoren u pozorište.
Prvo militarna svrha, pa žito i prehrana, pa služba umetnosti – sve od iste građe. Kakav melodramski preplet! Oduševio je i moje goste koje sam, iz dalekog sveta, imala početkom nedelje…

 

 

FacebookTwitter