U TORKU BOGATU TRADICIJU, OBIČAJE I KULTURU NEGUJU ŽENE OKUPLjENE U UDRUŽENjU „BANAĆANKE”

Nekada bilo, a sada se spominje i od zaborava čuva

  • Nedavno su „Banaćanke” promovisale svoju knjigu „Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla” koja je napisana na rumunskom i srpskom jeziku. U njoj su opisani odlazak kod kuma na Božić, zimsko okupljanje rodbine, uskršnji ponedeljak, žetva, pozivanje u svatove, berba kukuruza i svinjokolj

11 - 1 D svinjokolj

Od prvog spomena banatskog sela Torak prošlo je 650 godina. Ovo prastaro selo prvi put se, u pisanom svedočanstvu, pominje 1332. godine. Nalazi se na levoj obali Begeja, nekadašnjeg Timišela (1947. godine dobilo je ime Begejci), na raskrsnici puteva koji vode do Zrenjanina i Temišvara, a jugoistočni put ga spaja sa matičnom, žitištanskom opštinom i Opštinom Sečanj.
Nekada su postojali Mali i Veliki Torak, koji su kasnije spojeni. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine u selu živi 2.291 stanovnik.
Lepo je u Torku. Sećam se kada sam išla tamo na poetske susrete. Naša koleginica Ileana Ursu vodila nas je na festival, pod uslovom da krenemo dan ranije i budemo gosti njene mame Marije. Bila sam potom u Begejcima na kratko, pa u Torku na Festivalu rumunske muzike i folklora u Vojvodini… Obrela sam se ponovo ovog meseca u Torku, po pozivu članica Udruženja žena „Banaćanke” kada je bila promocija njihove knjige „Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla”.

BOGATSTVO BESMRTNE DUŠE TORČANSKE
„Banaćanke” su Slađana Kitaresku, Svjetlana Marković, Mirjana Vukmanović, Marea Popi, Gabrijela Okolišan Lelea, Norika Raša, Sanja Sekošan, Rodika Petrović…
Zašto ova knjiga? Torčani su veoma ponosni na tradiciju nasleđenu od predaka. To je bogatstvo besmrtne toročanske duše – rekla mi je Svjetlana Marković. Ona je jedna od prvih članica Udruženja žena „Banaćanke”(Asociaţia femeilor „Bănăţenele – Torac”) i želi da sačuva od zaborava stare rumunske običaje i jela i prenese ih mladim generacijama. Knjiga je napisana na rumunskom i srpskom jeziku. Nije im bilo teško da idu od kuće do kuće, da razgovaraju, da nalaze staru pisanu građu, požutele fotografije i na kraju da sve to stave među korice publikacije u čijem su im objavljivanju mnogi pomogli, pre svega Sekretarijat za obrazovanje, propise i nacionalne zajednice AP Vojvodine.
Običaja je u knjizi sedam: odlazak kod kuma na Božić, zimsko okupljanje rodbine, uskršnji ponedeljak, žetva, pozivanje u svatove, berba kukuruza, svinjokolj.
Opisuje se kako se nekada živelo i radilo, družilo, radovalo, tugovalo… Kako se poštovalo kumstvo i za Božić kumu nosila svečana pogača. Koliko su bila lepa zimska okupljanja rodbine, onda kada se zima otegne, sneg škripi pod obućom, a u toploj sobi sede žene i pletu natikače, prave ručak, a uveče su muževi dolazili po njih. Družili su se uz priču, šalu, domaće vino i cimetoanje – uvrnute krofne sa cimetom.
Na berbu kukuruza išla je rano izjutra cela familija sa radnicima, a kod kuće je ostajala najstarija žena da čuva decu. Kukuruz se brao ručno, sekla se tuluzina – tulaj, a kod kuće se utovarivao u kotarke. Zimi – svinjokolj, a na kraju su žene poslove završavale uz priču, a muškarci su igrali filku (igra karata). Tako je bilo, pa se pripovedalo, vreme prolazilo, a sada i u knjigu stavilo…
Na svadbu se nekada pozivalo svečano, a u knjizi je ovako opisano:
„Pripreme za svatove su trajale više dana. Svadba je obavezno bila nedeljom. Petak je bio dan kada se pozivalo na pravljenje rezanaca za supu… Mladi momci su išli da pozivaju na svadbu konjima i kočijama ili fijakerima koji su bili okićeni ćilimima i vezenim peškirima sa proporcima…”

KAD SE ŽENI I UDAJE
Zatim se odlazilo u kuću kod mlade i mladoženje, gde se služila večera – ovčji paprikaš, kuvani krompir i kiseli krastavčići.
– Danas retko koja familija poštuje ovaj običaj – kaže Svjetlana Marković, doktor veterinarske medicine, pokretač projektnog tima. – Svadbu spremaju mladina i mladoženjina porodica, šalju se pozivnice, a slavi se u restoranima. Tako je i sa drugim običajima – gotovo da su se izgubili…
U Torku se danas žetva brzo završava. Većina poljoprivrednika ima svoj kombajn i ceo posao urade ponekad samo dva čoveka. Umesto hrane koja se nosila na njivu, spremaju se samo sendviči.
Nekada se na njivi žito kosilo mašinom, sa četiri upregnuta konja.
„Snopove su prikupljale žene i muškarci. Slagalo se po 20 snopova unakrst, a 21. snop se stavljao odozgo i imao poseban naziv – popa. Žito se kući odnosilo kočijom. U dvorištu se žito slagalo u žirade, a nakon toga se letina vršila vršalicama. Ovaj posao je obavljalo oko 20 osoba, od kojih šest žena” – piše u publikaciji.
Kako je žetva dugo trajala, na njivu se nosio hleb, slanina, luk, paradajz i pekmez od šljiva. Radnicima se spremao doručak, ručak i večera. Recimo, za večeru živinska čorba, štrudla, krofne ili „cimetoanje”.
Baš se nekad dobro jelo. Ali i mnogo radilo.

IZ ŽENSKOG UGLA
– Ova publikacija nije naučni rad – ističe predsednica „Banaćanki” Slađana Kitaresku, po zanimanju matičarka. – Ona je osvrt na prošla torčanska vremena, iz ženskog ugla. To je rezultat višegodišnjeg istraživanja grupe žena koje čuvaju od zaborava i promovišu tradiciju, kulturu i autentične običaje Torka.
Kako ističe Sanja Sekošan, potpredsednica Udruženja, inače profesorka francuskog i engleskog jezika, na takav način se, ujedno, odaje i poštovanje bakama. Knjiga je pisana na banatskom dijalektu uz izraze karakteristične za Torak.
Marijora ili Marea Popi, domaćica iz Torka, bila je velika podrška „Banaćankama” kod pripreme publikacije „Torak, tradicija i kultura iz ženskog ugla”. Uz njenu svesrdnu pomoć, dobru volju i izdvojeno vreme, knjiga je ugledala svetlost dana.
SPECIJALITETI
Jedan od ciljeva Udruženja Torčanki jeste i humanitarni rad, zatim očuvanja starih zanata i rukotvorina. Takođe, cilj je i zaštita jela iz „Bakine kuhinje”, posebno dva rumunska nacionalna kulinarska specijaliteta kolak i kolešei (colac i colăcei).

 

MILENA BEČEJAC

 

FacebookTwitter