UDRUŽENJU „ROZA” SVAKODNEVNO SE OBRAĆAJU RADNICE KOJE RADE U SVE GORIM USLOVIMA – TEŠKE PRIČE NAŠIH SUGRAĐANKI

Ugroženo zdravlje, i samopoštovanje

Situacija na tržištu rada veoma je teška – sve je češći „rad na crno”, na određeno vreme, veliki broj ljudi prima zarade niže od minimalca, ali uz sve to, radnice se suočavaju sa dodatnim teškoćama. One zarađuju manje od muškaraca i ta razlika je sve veća, čine većinu u najslabije plaćenim poslovima poput trgovine, a duplo više vremena od muškaraca provedu radeći neplaćene poslove u domaćinstvu.

NEKADA U INDUSTRIJSKIM GIGANTIMA, A DANAS…
– Znam mnogo žena, među kojima su i moje nekadašnje koleginice iz „Jugoremedije”, koje su se, ostavši bez posla u srednjim godinama, zapošljavale u pekarama, trafikama, potom u kompanijama gde su uz težak rad bile nešto bolje plaćene. Njihov radni vek nakon „Jugoremedije” izgleda tako da se one po godinu-dve zadržavaju u firmama. Nikome ne trebaju stručni radnici da duže ostanu, već samo jeftina radna snaga – opisao je jedan od prisutnih na nedavno održanoj tribini o položaju zrenjaninskih radnica, kako se na njih odrazila propast bivših velikih preduzeća.
– Zrenjanin je imao razvijenu tekstilnu industriju koja je zapošljavala preko 10.000 žena, a koja danas gotovo da ne postoji. Veliki broj tih žena sada pristaje da radi kod malih poslodavaca bez ugovora. Često ne znaju ni koliko će raditi, niti da li će dobiti platu – navodi Milica Lupšor, članica Udruženja za radna prava žena „Roza” koje pruža podršku ženama koje imaju problema na poslu. Priče koje one donose su strašne, kaže Milica Lupšor.
– Radnice su ugnjetavane i eksploatisane, a kako je u Zrenjaninu, tako je i u celoj Srbiji. Pre nekoliko godina imali smo slučaj sa firmom „Star fešn” u kojoj je radilo 13 žena. Leti nije bila uključena klima, zimi grejanje, radnicama nisu isplaćivane plate. Pokrenuta je tužba, a tom poslodavcu je naređeno da zatvori ovaj pogon. Međutim, on ga je samo izmestio na drugo mesto.

TRGOVINE I SEZONSKI RAD
U poslednjih 18 godina, nekoliko stotina hiljada radnika i radnica ostali su bez posla, najviše u prerađivačkoj industriji, poljoprivredi, građevinarstvu, ali sa druge strane, sve je više zaposlenih u drugim delatnostima, navodi Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.
– Porastao je broj zaposlenih u trgovini, administrativnim i pomoćnim delatnostima, agencijama za obezbeđenje, privatnim agencijama za zapošljavanje. To su najnesigurniji i najslabije plaćeni poslovi, na kojima mahom rade žene.
Ovo potvrđuju i iskustva Udruženja „Roza”. Najstrašniji primeri su u pekarama, trafikama i trgovinama, kaže jedna od članica Udruženja Vesna Đorđević, dodavši da vrlo mali broj pekara prijavljuje radnice, koje često rade za dnevnice od 1.000 dinara, a nemaju plaćen ni noćni rad.
Jedna od oblasti koju ova aktivistkinja naziva crnom rupom Srbije jeste sezonski rad, u kojem je angažovno i mnogo zrenjaninskih radnica.
– U Kombinatu „Servo Mihalj” veliki broj žena je radio sezonske poslove u poljoprivredi. Sve do osamdesetih godina one su radile po ugovorima na nekoliko meseci, bile su zaštićene. Poslednjih 20 godina toga nema, a one uglavnom rade za plate koje su manje od minimalne – navodi aktivistkinja Milica Lupšor, koja je i sama bila sezonska radnica.
– Situacija je bolja u malim gazdinstvima nego u velikim sistemima, kao što je „Dijamant agrar” gde na primer, radite devet sati i ne možete da popijete vodu. Osim toga, nikada mi nije bilo jasno kako je moj sat za branje jabuka bio manji od jednog evra, dok je u Italiji branje jabuka za početnike koštalo šest evra, a za one sa više iskustva i do devet evra. Kako se italijanskom poslodavcu isplati da radniku plati šest evra, a našem se ne isplati da izdvoji nijedan ceo evro?
Samo oko pet odsto sezonskih radnika bilo je prijavljeno, prema prošlogodišnjim podacima portala „Insajder”. Malo je verovatno da će stanje popraviti pripremljeni Nacrt zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima, veruje Milica Lupšor. Ona ističe da će ovaj zakon legalizovati usmene dogovore između poslodavaca i radnika.

FLEKSIBILIZACIJA RADA – 17 GODINA U FIRMI „NA ODREĐENO”
Nestandardni oblici rada – rad na određeno, bez ugovora, niske zarade, nesigurnost zadržavanja posla – sve su češći, a ove prakse nazivaju se prekarni rad. Ovakvo stanje utiče na fizičko zdravlje radnika, ali i na njihovo samopoštovanje, zato i jesu depresivni, napominje istraživačica Sarita Bradaš: – Od kada je usvojen Zakon o radu kojim je došlo do fleksibilizacije radnih odnosa, broj zaposlenih na određeno povećan je za 39 odsto, tako da oni čine polovinu od ukupnog broja zaposlenih. Raste i broj onih koji rade u atipičnim oblicima rada – vikendom, praznicima, noću, što takođe naročito pogađa radnice. Razlike između zarada muškaraca i žena, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), sve su veće. Od 2009. godine počinje da raste razlika između prosečnih zarada muškaraca i žena i ona je u martu ove godine bila 18 odsto.
„Fleksibilizaciju” radnih odnosa ilustruje i Milica Lupšor, na osnovu primera jedne žene koja se obratila Udruženju „Roza”.
– Ona u firmi u državnom vlasništvu radi 17 godina na razne ugovore, prvo preko omladinske zadruge, pa onda preko privremeno-povremenih poslova, a sada preko agencije. Otpuštaju žene koje su zaposlene za stalno, često kao tehnološki višak, i potom ih opet zapošljavaju preko agencija, ali uz značajno manju platu.
Članice Udruženja za radna prava žena „Roza” Milica Lupšor i Vesna Đorđević, kao i Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, govorile su na tribini „Položaj radnica u privatnim preduzećima u Zrenjaninu”, koju je 30. aprila organizovao Zrenjaninski socijalni forum u sali u ulici Slobodana Bursaća 20.

  • I ROBOVI SU IMALI SMEŠTAJ I HRANU
    Uz neplaćeni rad kod kuće, žene su dvostruko opterećene od muškaraca. Veliki broj njih tako spada u kategoriju „pomažući članovi domaćinstva”, navodi Sarita Bradaš, i one se vode kao zaposlene.
    – U publikaciji RZS postoji objašnjenje: „Pomažući članovi u porodičnom poslu su lica koja pomažu drugom članu domaćinstva u vođenju porodičnog posla ili poljoprivrednog gazdinstva, a da pritom nisu plaćena za taj rad. Ova lica smatraju se zaposlenima i pored toga što nisu plaćena za svoj rad pošto od svog rada imaju korist u vidu beneficija kao što su smeštaj, hrana i slično.” Mislim da su i robovi imali beneficije kao što su smeštaj i hrana. Ovo što je napisano je sramotno.

M.Maričić

FacebookTwitter