Ukrštenica

Piše: Ljiljana Bailović

Pod dva vodoravno: organ za utisak, četiri slova… E, da, to je čulo. U stvari, prema današnjem razumevanju jezika, bio bi to organ za „slušni utisak”. I tu mi se, naravno, otvorila gusta mreža asocijativnog povezivanja pojmova (mreža koja je veoma važna za imenovanje sveta), odvukavši me beskrajno daleko od započete ukrštenice, u neke mnogo zanimljivije priče o rečima.
Reč čulo u vezi je sa čuti, to je sasvim očigledno i neupitno, ali je mreža povezivanja i izvođenja daleko šira. U poslednjoj instanci otvara se i mogućnost da je i čovek, u stvari, u vezi sa čuti. To bi značilo da je, u pretpostavljenoj, pradavnoj zajednici, recimo, bila na snazi neka podela zaduženja u kojoj su (odrasli) muškarci bili odgovorni za „osluškivanje”, tj. za stražu i bezbednost. Čovek bi onda bio pripadnik specifične kategorije ljudi u toj zajednici, kategorije koja je bila od velikog značaja za njen opstanak.
Množina reči čovek glasi: ljudi. Rekla bih da su ljudi u vezi sa latinskim ludus – dakle, sa igrom. Zašto mešam slovenske reči sa latinskim? Ne mešam ih, nego one imaju zajedničko, indoevropsko praporeklo. I u toj nedefinisanoj pradavnini ljudi su, eto, bili svi pripadnici zajednice objedinjeni u zajedničkoj (obrednoj) igri, koja je takođe veoma važna za opstanak zajednice. U plemenskim ritualima u kojima su učestvovali svi odrasli članovi, i muškarci i žene, definisan je pojam ljudi, imenice koja ima samo množinu, jer je i formirana u „zajedničkoj množini”…
Ali, da se vratimo na ukrštenice. One su veoma popularna zanimacija u ovom delu sveta. Na celom području dokle je stizao Vuk Karadžić i njegova reforma jezika, koja nam je ostavila zlatno pravilo: piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano, veoma je lako i praviti i rešavati ukrštenice, to je omiljena zabava miliona. Van Vukovog areala ukrštenice su mnogo teška stvar, zadovoljstvo rešavanja ekskluzivno pripada prilično uskom krugu veoma pismenih ljudi. Večna slava Vuku Karadžiću!

 

FacebookTwitter