Sviranje na tradicionalnim instrumentima je sve češća pojava na muzičkoj sceni. Od virtuoza se traži da poznaju ,,dušu” instrumenta, a pre svega da neguju ljubav prema njemu. Zrenjaninac Vanja Ilijev poznat je kao gajdaš, a često je na manifestacijama na kojima učestvuje odeven u banatsku narodnu nošnju (čobansku). Pored troglasnih vojvođanskih i južnomoravskih dvoglasnih gajdi svira i nekoliko različitih instrumenata (frule, harmonike, drombulje, duduke, goč (tapan) stara vrsta bubnja, tamburu samicu, a počeo je da svira zurle i fujaru).
Predsednik je i osnivač Udruženja građana ,,Banatske gajde,” preko kojeg je uspešno realizovao Festival tradicionalnih instrumenata „Rog Banata”. Umetnički je rukovodilac izvorne ženske pevačke grupe ,,Seferini” pri Klubu za stara i odrasla lica gde istovremeno vodi i folklornu sekciju. Trenutno je umetički rukovodilac KUD-a ,,Veljko Lukić Kurjak” u Lukićevu.
Obeležavate važan jubilej, narodno stvaralaštvo vas je osvojilo?
– Ove godine slavim 40 godina bavljenja folklorom. Toliko je prošlo od kada sam prvi put, u osnovnoj školi, obuo opanke i zaigrao. Tokom usavršavanja promenio sam dva kulturno-umetnička društva – ,,Proleter” i ,,Pionir”. Od 1994/5. bavim se radom sa decom, kao umetnički rukovodilac, igrač i koreograf što obuhvata veći deo mog posla. Bio sam i predavač na mnogim seminarima tradicionalnih instrumenata. Dobar deo slobodnog vremena provodim na očuvanju i prezentovanju prvenstveno banatske tradicije, koja se ogleda u sviranju na troglasnim vojvođanskim gajdama koje su autohtoni instrument Srba u Vojvodini.
Koliko je zahtevno svirati gajde i šta znači biti gajdaš?
– Proteklih 15 godina sam veoma ozbiljno posvetio izučavanju, a zatim i sviranju gajdi, koje su vrlo specifične. Danas gajdaš ne može da bude samo muzičar koji će da izađe na scenu, odsvira i otpeva određenu melodiju i da se povuče. Mora da bude pre svega prezenter instrumenta. To znači da nastup prilagodi publici, da decu i mlade zainteresuje, uputi i usmeri ka tradiciji, a članovima KUD-a ili polaznicima seminara da da stručno objašnjenje.
Gajde su višedimenzionalni muzički instrument u kulturi i tradiciji ne samo Srba, nego i drugih naroda. Instrument su obreda i običaja, bez kojeg nisu mogli u potpunosti biti sprovedeni. Zato su neretko bile na pijedestalu kao važan prateći elemenat. To je ono što pokušavam da objasnim današnjim generacijama, posebno mladima. Želim da oni čuju i prepoznaju gajde, i povežu ih sa sopstvenom tradicijom. Ne moraju svi koji se susretnu sa njima da nauče da ih sviraju, ali je jako važno da nešto nauče o njima, i da to, jednog dana, prenesu na svoju decu.
Nedavno ste posetili Uzbekistan. Kako se oni, a kako mi odnosimo prema tradiciji?
– Na festivalu epske poezije ,,Bakši” koji se održavao u gradu Termezu (Uzbekistan) išao sam kao prezenter srpske kulture i tradicije i novinar magazina „Etnoumlje” u okviru Vord mjuzik asocijacije Srbije. Nosio sam gajde i imao čast da sviram u nekoliko okolnih gradova. Festival je okupio muzičare iz 70 zemalja, a svečano otvaranje je zahtevalo da svako od učesnika, a bilo nas je oko 2.000 na sceni, nosi autentičnu nacionalnu nošnju. U tome se ogleda njihov odnos prema kulturi drugih naroda.
Ono što je važno kod njih, a što nama nedostaje je način na koji sa odnose prema tradiciji kako svojoj, tako i tuđoj. Kada čuju zvuke nacionalnog instrumenta (dutor – tambura sa dve žice) svi ustaju i igraju u ritmu melodije. Žive svoju tradiciju, dok se kod nas ljudi stide da zaigraju kolo ili zapevaju staru izvornu pesmu.
UČEŠĆA NA FESTIVALIMA
– Protekle godine učestvovao sam na nekoliko značajnih festivala od kojih bih istakao Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS) održane u Narodnom muzeju, gde sam predstavljao Vojvodinu. Zapažen sam bio i na Republičkoj smotri narodnog stvaralaštva u Topoli.
Drugu godinu zaredom pojavio sam se i na „Homoljskim motivima” – najstarijem festivalu narodnog stvaralaštva u Srbiji koji se održava u Kučevu. Na 50. jubilarnim učestvovao sam kao gajdaš sa pevačkom grupom „Seferini” što smatram velikim uspehom u karijeri.
