Svečanost povodom obeležavanja socijalističke slave u Lukićevu 27. jula 1969. bila je drugačija od prethodnih. Nakon dve godine od početka radova, završen je fudbalski stadion. Zato je sve bilo svečano, a „pola sela” je prašnjavom ulicom, koja se kao i danas i tada zvala Čičina, peške ili biciklima došlo da uveliča slavlje.
Bila je nedelja popodne. Organizovan je kratak program, a stadion nisu „otvorili” funkcioneri iz opštine, već kum Borisav Medić koji je dao ime „Omladinski stadion na Čairu”. Prva utakmica odigrana je istog popodneva između Mladosti i Naftagasa iz Boke, a slavili su domaćini (5:1). Bile su to kvalifikacije za ulazak u Područnu ligu, a Lukićevljani su bili uspešni i u revanšu u Boki (1:4).
Mladost je u Područnoj ligi nastavila sa uspesima. Sredinom avgusta u prvom kolu nove sezone odigrali su prvu prvenstvenu utakmicu sa Napretkom iz Česterega i pobedili 3:1. Na kraju sezone 1969/1970. godine bili su šampioni. Zatim su ponovo postali prvaci i za dve godine, igrajući na novom terenu, prešli su dva stepena takmičenja.
RADNE AKCIJE I POMOĆ MEŠTANA
Rukovodstvo Zemljoradničke zadruge „Veljko Lukić Kurjak”, na čelu sa direktorom Milisavom Sarafijanovićem, tri godine ranije hrabro je odlučilo da umesto pomoći selu za gradnju puteva, trotoara, vodovoda ili elektro-stubova, gradi fudbalski stadion. Za mesto izgradnje izabrana je talasasta livada uz zadružno dvorište. Dve godine trajalo uređenje prostora, uvale su poravnavane šljakom dovezenom iz Fabrike šećera u Zrenjaninu, prekriveno je sve plodnom zemljom iz koje je lako nikla kvalitetna trava. Šljaka, koja je ostala oko terena, iskorištena je za atletsku stazu, a bilo je prostora i za rukometni teren.
Usledile su dve decenije fudbalske stabilnosti u Lukićevu, jer su za to vreme igrali stalno u četvrtom rangu takmičenja. Posle nešto više od decenije, prostorije na stadionu su postale tesne, pa je 1981. godine odlučeno da se gradi novi objekat od oko 800 kvadratnih metara. Prvi predsednik organizacionog odbora za gradnju bio je Tomislav Stevanović, danas poznati doktor, u to vreme vrsni centarfor Mladosti.
Najviše je urađeno radnim akcijama i dobrovoljnim angažovanjem meštana, a nove prostorije su bile namenjene i rukometašicama, lovačkom udruženju i šahistima. Stari naziv je zaboravljen, pa je kompleks dobio ime Sporski centar „Mladost”.
FUDBAL, RUKOMET, KOŠARKA, TENIS…
Iako je prvenstveno bio građen za potrebe fudbalera, vremenom je stadion postao i dom rukometašica Mladosti. One su zahvaljujući odličnim uslovima za rad (rukometni teren je imao reflektore) stigle do trećeg stepena takmičenja tadašnje države. Ulazak u kvalitetnu Vojvođansku ligu obeležile su svojim prisustvom i tadašnje šampionke SFRJ, rukometašice Radničkog.
U okviru Sportskog centra danas postoje tri fudbalska terena, igrališta za rukomet, mali fudbal i košarku, kao i dva teniska terena. Održavanje ovakvog objekta je najskuplja stavka. Nakon što je sagrađen, brigu o njemu je vodila Zadruga, potom Mesna zajednica, a početkom devedesetih godina prošlog veka, razvojem privatne inicijative, ulagalo je preduzeće „Univerzal luks”. Neka vrsta javno-privatnog partnerstva oko održavanja Sportskog centra traje i danas. Bilo je pokušaja da se tereni uključe u sastav Javne ustanove „Sportski objekti”, ali je ta inicijativa propala.
PARTIZAN IGRAO DVA PUTA
Malo je seoskih klubova koji se, poput Mladosti, mogu pohvaliti da su igrali zvaničnu utakmicu sa Partizanom. Bilo je to 2000. godine u Kupu SRJ, a Beograđani su slavili (0:5). Bilo je to drugi put da je Partizan gostovao u Lukićevu. Pre toga je igrao 1996. povodom 50 godina od osnivanja kluba i proslave prvog ulaska Mladosti u Srpsku ligu. Najznačajnija pobeda je ostvarena iste godine u šesnaestini finala Kupa SRJ kada je, posle penala, savladan niški Radnički. Najteže je bilo tokom baraža za ulazak u jedinstvenu Drugu ligu 2004. godine kada su Mačva iz Šapca (1:2) i Mladi radnik iz Požarevca (0:0) odneli dragocene bodove i „izbacili” Mladost u Srpsku ligu.
Zahvaljujući tome što je Mladost tri sezone bila drugoligaš, u Lukićevu su nastupali u zvaničnim mečevima i drugi bivši ili sadašnji prvoligaši i superligaši: Proleter, Radnički Jugopetrol, Mladost Apatin, Spartak, Bečej…
SAČUVANO FOTO SVEDOČANSTVO
Milan Aleksić, zaljubljenik u fudbal iz Lukićeva, sačuvao je fotografiju snimljenu na dan otvaranja stadiona, čiji autor nije u ovom trenutku poznat. Vidi se kako je izgledala ulica, popunjene tribine i gužva ispred ulaza. Očigledno je ovo bio važan događaj za meštane.
I narednih godina najviše gledalaca se okupljalo na dan socijalističke slave, kada su igrani mečevi sa prijateljima iz Milića (BiH). U zapisniku o njihovom susretu 1973. godine navodi se da je prodato 437 ulaznica, a verovatno je „još stotinu ljudi ušlo besplatno”. Najveća gužva bila je prilikom nastupa beogradskog Partizana, kada se (po novinskim izveštajima) okupilo blizu 1.500 gledalaca.
NASTUPALI I REPREZENTATIVCI
Mnogo je igrača koji su svoje veštine pokazali na stadionu u Lukićevu. Od onih koji su u nekom periodu imali status reprezentativca, to su članovi mlade reprezentacije SFRJ Zoran Mišić i Slobodan Savić. Rukometaš Momir Rnić, koji je igrao i fudbal za Bilećanin, nastupao je na tom terenu. U humanitarnom meču, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, gost je bio i Partizanov reprezentativac Goran Stevanović. U novije vreme, to su Saša Ilić, Igor Duljaj i Zvonimir Vukić, a u seniorskoj konkurenciji debitovao je Zoran Tošić – Bambi. Reprezentativac Makedonije Stevica Ristić je golovima u Lukićevu skrenuo pažnju na sebe i tako započeo internacionalnu karijeru.
