Šveđani su kao saradnici korektni, organizovani i od reči, kao sugrađani kulturni i uzdržani, a kao komšije – sjajni. Nema grljenja i ljubljenja kao kod nas, sve na distanci, ali oni na jednostvan način pokazuju poštovanje i privrženost – kaže Ristić
On je iz Zrenjanina, a ona iz Novog Sada, diplomirali su na Fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu. Oboje su bili uspešni sportisti, a danas su treneri – on u plivanju, a ona u gimnastici. Nisu se upoznali u Novom Sadu, već u Londonu. Danas žive u Stokholmu, dvomilionskoj kraljici Severnog mora.
On je Vladimir Ristić, a ona Aleksandra. Roditelji su ćerke Petre, učenice četvrtog razreda osnovne škole, koja trenira gimnastiku.
Počinjemo razgovor o ljubavi u pauzi treninga Plivačkog kluba SALTIS. U Švedskoj je korona virus sporedna stvar, a ljubav, kao i uvek glavna.
Kako su se upoznali Vlada i Aleksandra?
– Bilo je to 2008. godine, kada smo oboje bili na pripremama pod pokroviteljstvom Olimpijskog komiteta Srbije. Aleksandra kao predstavnica Gimnastičkog saveza Srbije, a ja kao predstavnik Plivačkog saveza Srbije. Bila je ljubav na prvi pogled. Od tada smo zajedno. Aleksandra je radila u Pokrajinskom sekretarijatu za sport i omladinu, a ja sam bio plivački trener u kikindskom „Banatu” iako sam trenersku karijeru započeo u zrenjaninskom „Proleteru”. Kada se rodila Petra onda je sve dobilo novi i dublji smisao.
Vaš odlazak u Švedsku nije bio „trbuhom za kruhom”. Koliko je ta smela odluka izmenila vaše živote?
– U Stokholm sam otišao na poziv stručnjaka, a na preporuku prijatelja u nameri da ostanem šest meseci, a potom da zajedno sa suprugom donesem odluku o ostanku ili o povratku. Nije bilo lako, ali mi smo odlučili pre nego što je isteklo šest meseci. Prijatelji su mi pomogli oko pronalaženja stana, posla za suprugu, odlične škole za ćerku i ubrzo je usledio i ugovor na neodređeno vreme.
Živite u elitnom delu, sličnom beogradskom „Dedinju” okruženom šumom, u kući petnaestak metara udaljenoj od Baltičkog mora. Koliko takva životna sredina jača telo i duh?
– Komforan stan, zdravo okruženje, blizina mora, neka posebna klima koja nam svima odgovara, pogotovo našoj devojčici. Svakodnevno šetamo, kada je vreme povoljno, tu nam je more, a prevoz do našeg radnog mesta je efikasan. Petri je škola blizu, a sistem učenja je drugačiji nego kod nas.
Petri ste objasnili da možete da se vratite ako joj se ne dopadne. Da li je to ikada pominjala?
– Ona pohađa četvrti razred osnovne škole. Školovanje je besplatno, kao i vannastavne aktivnosti, obrok, ekskurzije… Nastava je na švedskom jeziku, a svake srede po četiri sata je profesor na srpskom jeziku uči švedski. Svaki učenik dobija kompjuter (sličan tabletu), gde su simljene lekcije i koji nosi i kući. Škola je u pravom smislu obrazovno-vaspitna ustanova. Tokom boravka u školi učenici svakodnevno po sat i po provode napolju, svejedno kakvo je vreme, da li je kiša, sneg, vetar. Mnogo pažnje se poklanja pravilnom razvoju tela i jačanju imuniteta, svi se bave nekim sportom.
I sistem treninga je drugačiji?
– Nema preterivanja, treninga ujutru, uveče, po svaku cenu. Sve se radi postepeno i ne sa željom da svi budu neki drugi Đokovići, svejedno o kojem je sportu reč. Veoma se vodi računa da se mladi sportisti prerano ne istroše, kao što je to slučaj sa nekim našim ekipama koje su bile omladinski prvaci sveta, a kasnije nisu postigli očekivane rezultate.
Kakvi su Šveđani?
– Kao saradnici su korektni, organizovani i od reči, kao sugrađani kulturni i uzdržani, a kao komšije – sjajni. Iako nema grljenja i ljubljenja kao kod nas, nego je sve na distanci, na jednostvan način pokazuju poštovanje i privrženost. Na moj rođendan, 19. aprila, svaki plivač čiji sam trener, a reč je o tinejdžerima, napisao je šta misli o meni, neki čak i da sam im drugi otac. Kada je Petra imala rođendan, komšije su donele poklon sa čestitkom napisanom na ćirilici. I uopšte, na različite načine pokazuju da ste dobrodošli. Ne morate da budete član neke partije, ne morate da budete Šveđanin, ne morate da bude ništa od onog što se, možda negde podrazumeva.
Distanca u kulturnom obrascu i borba protiv korona virusa?
– Ovde nema histerije vezane za koronu. Nema naredbe, samo su preporuke koje većina građana poštuje. Ovde se premijer obratio narodu prvi put nakon 15 godina, saopštio šta se dešava i zamolio da bude odgovoran i da brinući o sebi, brinu i o drugima. Maske i rukavice nisu obavezne, ali rastojanje jeste. I to svi poštuju. Otvorene su prodavnice, osnovne škole i vrtići, restorani pod posebnim uslovima, gotovo je sve kao i pre korone. Zanimljivo je da se predstavnici svih stranaka oko nekih stvari slože, a to je upravo sada, bez obzira kojoj opciji pripadaju. I uopšte, oko značajnih stvari za narod neophodan je konsenzus. Poštuje se ustav, a ustav se odavno ne menja.
