Posetioci manifestacije „Banatska bajka”, koja se održava u Gradskoj bašti, imali su prilike da svakog ponedeljka uživaju u njenom čarobnom glasu i izvanrednim vokalnim sposobnostima. Pažljivo odabranim repertoarom vodila ih je ne samo kroz njoj dragu Rusiju, već i na put oko sveta. Melodijama Španije, Grčke, Francuske, Irske, Engleske, Bugarske, Gruzije, pokazala je širinu svog muzičkog opusa i znanja. Neretko je možemo čuti kako na važnim gradskim događajima peva i našu zvaničnu himnu „Bože pravde”.
Rođena Zrenjaninka, nekada članica hora „Koča Kolarov” i mnogih crkvenih, danas vodi tri hora pri hramu Svetog arhangela Mihaila (Ruska crkva). Kako kaže, najviše je ponosna što je imala čast da peva pod dirigentskom rukom maestra Davora Doskovića, njenog rano preminulog supruga. Uspešna je i na „daskama koje život znače” kao horski operski pevač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
Vaša karijera ide uzlaznom putanjom, a prate je godine rada, truda i zalaganja. Koja vas muzika inspiriše?
– U godini u kojoj obeležavam trideset godina rada u horu opere Srpskog narodnog pozorišta, sa puno entuzijazma deo svog umetničkog bića pokušavam da razgranam na različite muzičke pravce, i tako zaintrigiram širu publiku idejom da se kroz dosta pravaca može postaviti jedan sabrani pravac pod nazivom „Muzikom kroz dušu”. A duša traži da se predate celi i tu ne odolevam. Zato su moji nastupi tako jaki. Ono što je upravo u meni jedinstveno ne smatram da pripada meni, već publici. Oduvek mi je bio cilj ne da ostvarim sebe, nego da poklonim sebe, a da to nije nametnuto, već sugestivno. Da muzikom pokrenem taj unutrašnji čovekov svet ljubavi. Sve se to sabralo kroz horove, duhovne akademije, studije, spotove i pregršt javnih nastupa. Ljudi različitih profila, opredeljenja, slojeva društva, zaista žele da su deo toga.
Osvajali ste mnoge nagrade i priznanja, a poslednja u nizu dolazi sa „Tamburica festa”…
– Nagrade, nekako, smatram da su oko vas svakog trena. Zvanična priznanja daju dodatni entuzijazam. Imam ih zaista dosta osvojenih što ličnih, što sa horovima, ali ako te nagrade postave lestvicu više u onome čime se bavite, onda one žive.
Osvrnuću se na poslednju nagradu koju sam dobila kao vokalni solista na „Tamburica festu”, zvanično najboljem tamburaškom festivalu na svetu. Moj nastup je prvenstveno izazvao buru osećanja kako kod publike, tako i kod kolega, ansambla, organizatora, a pesma kojom sam se predstavila nosi naziv „Vreme je za nas” i ispisuje svoje vreme trajanja. Pod time mislim da neće ostati vezana samo za Festival. Rado je slušana i naći će se na dva albuma, za RTS i mom solističkom.
Na vašim nastupima su česte ruske pesme…
– Dovoljno je da kročite u tu široku Rusiju i kada osetite na koliki pijedestal ona postavlja ljubav, a da ne odstupa od svoje ideje, a pritom je izuzetno savremena, vi ste njeni. Poslušajte samo pesme za decu i tinejdžere – to je nešto što bi i nas trebalo da usmeri. Lepo je što imamo uspešne pojedince, ansamble, kreativne umetnike, ali dokle god se te snage ne saberu i ne počnu se prožimati i boriti za viši cilj, stopićemo se u sredinu, a mogli bismo, zaista, da postavimo nove standarde i da sve oči budu uprte u nas. To je ono što traje, to je zaveštanje, i bez toga se pomenuti uspesi i nagrade gase
