Vrisak

Piše: Ljiljana Bailović

Većina nas, ljudi, voli miris pokošene trave. U lepoj književnosti naći ćete na toliko mesta da nas taj miris opija, umiruje, ostavlja utisak idile i mira. To je dobar miris prirode… Da, miris prirode jeste, ali je, zapravo, daleko od idiličnosti. Juče mi je jedan mikrobiolog, koji se bavi ispitivanjem flore, rekao da „to biljke vrište”. Miris pokošene trave je reakcija biljke na udar, kojom ona upozorava ostale da je nastupila smrtna opasnost. Samo što biljke nemaju strategiju odbrane od ljudi, jedino od insekata (kad insekt ošteti biljku, zajedno sa sokom ona izlučuje upozorenje ostalima da se pripreme; i zaista, neke biljne vrste raspolažu mogućnošću da, tada, sintetišu enzime koji insektima ne prijaju). Nije da nisam znala da je košenje trave sejanje smrti po livadi, ali mi je, svejedno, ta definicija „vrištanja trave” dobro prodrmala pamet. I trava vrišti, samo je mi ne čujemo… Nekako, čovek je u stanju da razvije sapatništvo tek ako sebe (ili nekog sebi najprisnijeg) prepozna u onome ko pati. Zato imamo samilosti prema životinji koja će prokrvariti crvenom krvlju kao i mi. Prema zelenoj krvi biljaka baš i ne… Onaj mikrobiolog radi u jednoj laboratoriji u Americi, koja trenutno ima solidan budžet i upravo su započeli ispitivanje proteina koji je zajednički za biljke, životinje i ljude. Biljke obično imaju svoje biljne proteine, a ovaj upravo delimo sa biljkama (moj sagovornik mi je rekao ime te belančevine, ali ga ja, naravno, nisam upamtila). – U pitanju je protein koji je značajan za rad više naših unutrašnjih organa, pa i mozga, a videćemo zašto je on potreban biljkama. To treba da bude jedan od rezultata našeg istraživanja – rekao mi je mikrobiolog. Videla sam kako ga, iznutra, sveg obasjava radost otkrivanja, novih znanja koja su na vidiku. Čvrsto sam rešila da više ne berem cveće za vazu, bar toliko. I biljke su nam rođaci, možda mnogo bliži nego što mislimo.