Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U Srbiji se polažu velike nade u dualni sistem obrazovanja. Pretpostavlja se da će praksom u preduzećima đaci, budući radnici, steći preko potrebna znanja, koja ne dobijaju u školskom okruženju. Međutim, kao da se ignoriše činjenica da praktično učenje može da se odvija i u školskom okruženju, kao što učenje teorije može da bude deo prakse u preduzećima. To protivreči široko rasprostranjenom stavu da se u preduzećima uče samo praktične veštine, a u školama samo teorija. Problem u našoj zemlji nije samo u tome. Glavni nedostatak jeste to što znatan deo programa srednjeg stručnog obrazovanja nije usklađen sa traženim kvalifikacijama na tržištu. Pre odluke o tome da li i koliko vremena treba provesti na praksi u nekom preduzeću, treba inovirati nastavne programe, unapređivati kompetencije i stručnost nastavnog kadra, obezbediti nastavnicima bolje uslove rada i mogućnosti za usavršavanje…
Da bi dualno obrazovanje zaživelo i dalo rezultate, potrebna je čvrsta veza i saradnja između škola i privrede. Obrazovni profili bi trebalo da se kreiraju u skladu sa potrebama konkretnih preduzeća koja direktno učestvuju u procesu obrazovanja. Dakle, za dualno obrazovanje su pored škola neophodne i fabrike kojima su potrebni radnici. Svedoci smo da je danas u Srbiji veoma teško pronaći bilo kakvo zaposlenje u privatnom sektoru. Tražnja za radnom snagom tu je na veoma niskom nivou. Poznato je da određeni broj mladih i odlazi na studije samo zato što nemaju gde da se zaposle nakon završene srednje škole.
Pod velikim znakom pitanja je tvrdnja da su u Srbiji ljudi nezaposleni jer neće da rade ili nisu dovoljno obučeni za rad. U našoj zemlji nema posla jer privreda ne napreduje. Nije sporno to da đaci treba da pohađaju praktičnu nastavu, ali postavlja se pitanje da li je momenat forsirati dualno obrazovanje kada u Srbiji nedostaje jedan od dva ključna partnera u ovom poslu, a to je privreda koja u realnosti iskazuje trajnu potrebu za radnom snagom. Nema u našoj zemlji, nažalost, dovoljno zainteresovanih preduzeća u kojima bi mogao da se odvija deo nastave za sve srednjoškolce. Dualni sistem možda daje dobre rezultate u onim zemljama u kojima privreda u kontinuitetu traži kvalifikovane i stručne radnike. Kada preduzeća (kako domaća, tako i strana) gase ili smanjuju obim svog poslovanja, postavlja se pitanje da li je ključni problem to što đaci nemaju praktičnu nastavu ili to što nemaju gde da podnesu zahtev da se zaposle kada završe školu (nema dovoljne tražnje za radom). Iako je ovaj odnos međuzavisnosti stepena razvijenosti privrede i kvaliteta obrazovanja kompleksan i svakako dvosmeran, čini se da je u našem slučaju trenutno nizak nivo privredne aktivnosti daleko veći problem.
