Prođoše i majski praznični dani. Na sam dan praznika, neko je radio puno radno vreme, neko skraćeno. Drugi dan praznika je bio, uglavnom radan.
Da se ne vraćamo u prošlost i istoriju, borbu za radnička prava, uranke, pesme koje su slavile rad… Nikada nije bilo lako, ali nikada ni ovako – retko koja državna fabrika u koju se hitalo „plamenim zorama” da je opstala, tu su neke nove firme, i zaposleni, i nezaposleni…
Uglavnom, izletišta u gradu i okolini bila su krcati izletnicima, negde se „mesto” rezervisalo još prethodnog dana. I, uglavnom, svima je bilo lepo, a bilo je i toplo, letnje, bez vetra… I roštiljalo se na sve strane, ili se kuvalo u kotlićima…
Kada smo kod vetra, pred praznik me je srela komšinica i rekla: – Šta je ovo, kako duva, kako će ljudi da raspale roštilj. Dobro, raspalili su ga jer vetra nije bilo. I bilo je lepo. Da li su izletnici pokupili smeće za sobom, znam da su poneli sa sobom vreće za smeće…
Ali znam i da su pre praznika izletišta bila, pa najblaže rečeno neuređena. Onda malo novinari o tome pišu, pa se nadležni sete da će praznik i late se kosilica za travu i ostalih sprava kako bi ih uredili. Pa onda, kada sve to bude jako lepo, izletišta obiđu gradski čelnici kojima se nadležni pohvale kako je sve lepo i čisto, a još će se nešto i popraviti.
Živelo leto. Odnosno, živeo Praznik rada, jer nisam baš sigurna da bi se komunalne službe setile da urede lokalitete da nije najavljeno lepo vreme i izlazak u prirodu. I, kako se sve kod nas radi kampanjski, ne znam da li će ih i dalje redovno održavati, da osetimo bar ono malo sačuvane prirode. Tako da mi se čini da će sve to morati da bude pod nečijim budnim okom, pa da se podsete nadležni rečju i slikom, i da onda navale da urede šta se urediti može.
Pa, da. Htela sam da kažem da grad treba da nam bude lep i čist, bez obzira da li za to postoji neki povod, neki značajni datum, ili događaj…
