Zašto BDP nije idealna mera društvenog blagostanja

dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Bruto domaći proizvod (BDP) predstavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu (najčešće godinu dana). Kao takav, opšte je prihvaćen kao makroekonomski agregat kojim se meri ekonomska veličina/snaga jedne zemlje (ukoliko se posmatra njegova ukupna apsolutna vrednost) ili dostignuti nivo ekonomske razvijenosti države (ukoliko se posmatra njegova vrednost po stanovniku).
Međutim, treba znati da BDP nije idealan ekonomski pokazatelj. Na primer, obračunom BDP-a nisu obuhvaćena unapređenja u kvalitetu proizvoda, a kojima se povećava nivo blagostanja. Iako se iz godine u godinu proizvodi ista količina nekog proizvoda, povećanje kvaliteta tog proizvoda građanima obezbeđuje veći nivo životnog standarda (veću potrošnju). Na primer, ukoliko baterija za lap-top, sijalica ili hemijska olovka traju duplo duže, idealan pokazatelj bi trebalo da zabeleži povećanje u količini proizvoda. Ipak, statističari nemaju dovoljno vremena i resursa da ovakva poboljšanja u kvalitetu preračunavaju za milione različitih proizvoda. BDP se menja samo ako se menja količina proizvedenih proizvoda i usluga, a ne menja se ako ista količina ljudima pruža više koristi. Stoga se smatra da BDP nije dovoljno precizan prilikom izražavanja promene rezultata proizvodnih procesa u jednoj privredi.
Dalje, BDP ne uzima u obzir kategoriju slobodnog vremena, kao bitan elemenat kvaliteta života. Činjenica je da bi, kada bi se sve vreme radilo, BDP bio veći, ali se postavlja pitanje da li bi kvalitet života ljudi bio veći, budući da bi svi dobici nastali usled povećanja proizvodnje bili neutralisani zbog toga što ljudi više ne uživaju u slobodnom vremenu i rezultatima svog rada. BDP ne obuhvata ni čitav niz dobara i usluga koji se proizvode i upotrebljavaju van tržišta (kod kuće). Recimo, briga o deci u vrtićima se kao usluga obračunava u vrednost BDP-a, dok se vrednost brige roditelja i drugih članova porodice za svoju decu kod kuće ne računa u okviru BDP-a.
U obračun BDP-a ne ulaze ni vrednosti onih aktivnosti koje se svrstavaju u domen sive ekonomije (kriminalne aktivnosti i one povezane sa izbegavanjem plaćanja poreza). Zamislimo situaciju da je neka aktivnost, koja se inače obavlja, najpre zabranjenja, a potom dozvoljena. Činom njene legalizacije (dakle, samo usvajanjem nekog pravnog akta) BDP će automatski porasti iako se u realnosti ništa nije promenilo.
Iako su činjeni metodološki napori da se u obračun BDP-a uvrsti i zagađivanje životne sredine prouzrokovano proizvodnjom (izračunavanje „zelenog BDP-a”), do sada to nije adekvatno rešeno. Međutim, jasno je da povećanje proizvodnje sa sobom povlači i smanjenje blagostanja koje se ogleda u narušavanju kvaliteta životne sredine.

 

FacebookTwitter