Žene

Piše: Ljiljana Bailović

Prvi put sam je srela na Pešačkom mostu, dolazila mi je u susret klecavim, umornim korakom, u neprimereno velikoj, izgužvanoj i umazanoj jakni, sa smešnom šiljatom kapom na glavi, skroz pohabanoj. Prolazila je odsutna, s pogledom ni-u-šta, obešenih ramena, idući nigde. Pomislila sam kako težak i tužan mora da je njen život… Srela sam je još nekoliko puta, uvek nekako baš na tom mostu, a jednom mi je prišla, u stvari, samo je stala ispred mene. Ništa nije rekla, samo joj je ruka bila ispružena, a pogled sklonjen u stranu…
* * *
Tu drugu ženu, zapravo, uopšte ne bih ni primetila: četvrtaste građe, obimna u struku, osedele kose vezane gumicom za tegle u mali rep, nije se izdvajala iz tolikog broja domaćica po vokaciji, koje mnogo više brinu za svoje ukućane nego za sebe. Nego mi se pogled vezao za jarko crvenu tačku na njenoj peti, tik iznad luba tvrde, neudobne kineske cipele. Bila je to mrlja od krvi: cipela joj je napravila težak žulj koji je pukao. A ona je hodala žustro i usmereno, kao da to ne primećuje…
* * *
Devojčica je veselo skakutala s noge na nogu, držeći se majci za ruku. Repić na vrhu glave smešno joj je odskakivao tamo i ovamo, dok je zdušno pevala neku razbrajalicu: „… elem, belem, buf!” Na to „buf!” doskočila je sa obe noge i ukopala se u asfalt. – Hajde da sednemo na onu klupu, tamo ćemo sačekati tatu – reče joj majka, povlačeći je u stranu, ali ih je u tom momentu zaustavila starija žena, sa osmehom na licu, očigledno poznanica. – Jao, kako je porasla! – reče žena ushićenim glasom, nakon konvencionalnog pozdrava i cmok-cmok u oba obraza. Majka je brzo popravila roze suknjicu na devojčici, proverivši kratkim kritičkim pogledom da ništa nije ispasano: – Sad će tri godine! Zove se Mila.
Dok su dve žene nastavljale razgovor, Mila je cupkala oko majke, pokušavajući da izvuče svoju ručicu iz majčinog čvrstog stiska. I da poleti širokim trgom, za golubovima…

 

FacebookTwitter