Zorica Kozlovački, profesorka u Muzičkoj školi „Josif Marinković” i dirigentkinja istoimenog hora, osvojila je zajedno sa svojim horistima brojna priznanja u zemlji i inostranstvu. Hrabro je nastavila putem kojim je išao slavni Omladinski hor „Josif Marinković”, nosilac titule „Hora sveta”, pod dirigentskom palicom maestra Slobodana Bursaća, a potom njegovog sina Andreja Bursaća. Koliko ovakva slava opterećuje, a koliko obavezuje u dirigentskoj karijeri kojoj ste posvećeni?
– Ne opterećuje me nimalo, naprotiv, osećam veliku zahvalnost i zadovoljstvo što sam i sama bila deo te bajkovite „Josifove” priče. Iako sa ponosom nosimo isto ime, nikada nisam želela, niti osećala, da je moj omladinski hor „naslednik” legendarnog „Josifa”, ja sam krenula ispočetka i trudim se da gradim „našu priču”. Nasleđe maestra Bursaća je ogromno i gotovo svaki hor koji koji danas postoji i radi u gradu, u nekoj meri je povezan sa starim „Josifom” te smatram da je obaveza svih nas da održimo živom i sjajnom tu baklju uživanja u horskoj muzici koju nam je on ostavio i prenesemo je dalje. Verujete li da kultura kod nas dobija ono što joj pripada?
– Po mom skromnom i donekle pristrasnom mišljenju, najveći problem za kulturu u Srbiji, pa tako i u Zrenjaninu, jeste što još ne postoje dobra i uhodana sistemska rešenja za finansiranje kulture i što je to područje u velikoj meri politički kontrolisano, a ne bi trebalo. Oslanjamo se na entuzijazam kulturnih radnika, rešenja pomoću „štapa i kanapa” i ljude dobre volje, što ne može da proizvede stabilnost, kontinuitet i na kraju očekivani kvalitet. A kada biste bili zaduženi za oblast kulture u Zrenjaninu, ili da ste ministarka kulture?
– Ja takve pozicije vidim kao timske, da ne kažem horske. Mislim da bi na tim mestima trebalo da budu sposobni menadžeri koji umeju da upravljaju načinom finansiranja i ljudskim resursima, a da im u viziji planiranja strategije razvoja pomažu kulturni radnici. Ako bih sebe zamislila kao imaginarnog savetnika takvog menadžera, predložila bih da se „mapiraju” uspešni: umetnici, pojedinci, grupe, institucije, manifestacije, projekti, udruženja… i njih bi na poseban način pratila i podržavala. Kvalitet, kreativnost, inventivnost, kontinuitet bili bi mi primarni kriterijumi. Osnivač ste još jednog gradskog hora, čije je sedište na Bagljašu. Kakav je taj novi izazov?
– „Ko jednom pije vodu sa tog izvora, zauvek je žedan”, rekao mi je maestro Bursać jednom prilikom kada sam se kao vrlo mlada kolebala u izboru životnog puta. Što sam starija, sve ga više razumem i sve sam žednija. Baveći se sada već godinama horskim pevanjem, nailazila sam na još „žednih” ljudi pa se izvor pretvorio u more i nastao je mešoviti hor „Panonika”. Ponosna sam na njihovu posvećenost, trud i zajedništvo. To se razlikuje od rada sa omladinskim horom, ali je veliko zadovoljstvo, i ljubav koja mi se vraća, podjednako je ogromna i inspirišuća. „Pannonika” je zamišljena kao mesto ljudi dobrih namera, druženja i uživanja u zajedničkom pevanju, kao ostrvo zadovoljstva da se sklonite od svakodnevnih briga. Stvorena je bez ikakvih pretenzija i očekivanja, zajedno kreiramo svoj put, uživamo u svom pustolovnom putovanju i mislimo da nam dobro ide…
SISTEM VREDNOSTI
– Čin uvaženog akademika, kompozitora Despića koji je vratio Nagradu Grada Beograda, ocenjujući da je kultura potcenjena u odnosu na sport, izuzetno je dragocen, ne toliko što smatram da će izazvati neku suštinsku promenu u našem poremećenom sistemu vrednosti, već kao nada u moguću promenu. Mislim da su i kultura i sport u sličnim problemima i da profesor nije želeo da potceni zalaganja i dostignuća sportista, već da naglasi pogrešan sistem vrednosti u kojem je znanje i umeće postalo merljivo novcem. Branka Jajić
