„ZRENjANIN” ISTRAŽUJE: POLjOPRIVREDA JE SPAS ZA REGION, ALI DRŽAVA TO NE UVIĐA

Do napretka jedino sopstvenim snagama 
-Kao čovek koji se doselio u Zrenjanin pre dvadesetak godina, ne mogu biti lokalpatriota po rođenju, ali smatram da sam realan kada tvrdim da naš grad može biti odlično mesto za život. Grad je bezbedan, sa odličnim geografskim položajem. Smešten je u plodnoj ravnici, pristupačan za svaku vrstu transporta (rečni, kopneni i vazdušni), negde na sredini između dva najveća srpska grada, sa relativno solidnom infrastrukturom. Iz ovog povoljnog položaja proizlaze i mogućnosti za razvoj – kaže Goran Kovačević, vlasnik trgovinskog lanca „Gomeks” i jedan od najistaknutijih privrednika u regionu.
Čini se da region ipak nije na najbolji način kapitalizovao ove prednosti proteklih decenija. U jeku velikih tržišnih lomova, Zrenjanin se našao na raskršću. Tradicionalne grane industrije, uz nekoliko izuzetaka, poklekle su pod teretom dugova. Sa druge strane, strani investitori ponudili su nova radna mesta u industrijskim zonama. Stručnjaci se, ipak, slažu da je budućnost u visokoprofitabilnim granama privrede.
– Kad je reč o razvojnim mogućnostima, ovaj deo Banata svakako bi trebalo da insistira na primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, ali i na razvoju kompatibilne industrije koja će osnovne proizvode kao što su žito, repa, kukuruz ili povrtarske kulture, čija se cena uglavnom formira na svetskom tržištu (čitaj – bez našeg uticaja), pretvoriti u proizvode višeg stepena obrade i prepoznatljivog kvaliteta (čitaj – sa većom zaradom) – smatra Kovačević.
Sa ovom ocenom saglasan je i dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Po njegovom mišljenju, nužno je da gradovi poput Zrenjanina, koji na svom području imaju veći broj sela, mnogo više pažnje posvete ruralnom razvoju.
– Novim, savremenim pristupom razvoju (a to nije razvoj poljoprivrede, već razvoj svega onoga „oko” poljoprivrede) treba seoska područja učiniti atraktivnim za obrazovane ljude i preduzetnike. Savremeni način poslovanja i nove, moderne delatnosti, zasnovane na digitalizaciji procesa, pružaju ogromne mogućnosti da inovativni pojedinci ostvare poslovne uspehe u poslovima koji predstavljaju spoj kreativnih i tradicionalnih ruralnih delatnosti. Time bi se smanjio „pritisak” na sam grad (urbano jezgro) u kojem nema dovoljno posla za sve, a u seoskim područjima bi se iskoristili neiskorišćeni resursi – kaže Molnar.
Dobro osmišljena populaciona politika i razvoj poljoprivrede dva su prioritetna zadatka grada i regiona – mišljenje je i preduzetnika Steve Kočalke, predsednika poslovnog udruženja Zrenjaninski poslovni krug (ZREPOK). Po njegovim rečima, loša privatizacija zemljoradničkih zadruga, pri čemu su veleposednici mogli da kupe zemljište bez obaveze da uposle zadrugare, dovela je do toga da sela u ovom regionu velikom brzinom ostaju bez stanovništva.
– Bogatstvo ovog regiona jeste plodna zemlja. Budućnost, po meni, leži u poljoprivredi i prehrambenoj industriji, u zapošljavanju ljudi kroz te privredne grane. Situacija je zabrinjavajuća – smatra predsednik ZREPOK-a. – Ako budemo nastavili ovakvim tempom, za dvadeset godina umesta sela imaćemo salaše, a nekoliko velikih poljoprivrednih gazdinstava će zapošljavati par radnika u primarnoj proizvodnji. Građani će odlaziti u veće gradove, ili u inostranstvo, što se već sada dešava. Poslednji je trenutak da država osmisli program za razvoj malih porodičnih firmi, razvoj poljoprivrednih gazdinstava sa fokusom na manja – porodična gazdinstva. Država bi trebalo subvencijama i raznim „start ap” programima da stimuliše stanovništvo, posebno mlade, da pokretaju sopstvene poslove, da se bave proizvodnjom povrća, voća i preradom tih namirnica.
Prema mišljenju Gorana Kovačevića, Grad jeste obezbedio dobro opremljene industrijske zone, ali nedostaju dobro usmereni podsticaji koji bi u te zone doveli baš onu industriju koja nam treba (prehrambenu), a ne bilo koju, a naročito ne onu koja negativno utiče na prirodnu okolinu, pa samim tim i obara vrednost naše celokupne poljoprivredne proizvodnje.
A. BJELOGRLIĆ

ZAŠTO POKLANjAMO ZEMLjU
Po mišljenju Steve Kočalke, ključno bi bilo davati državnu zemlju (dva-tri hektara) u zakup na više godina lokalnom stanovništvu, jer bi se na taj način omogućio adekvatan lokalni – ruralni razvoj.
– Umesto da imamo takve programe, mi dovodimo strane investitore i maltene poklanjamo zemlju raznim arapskim i nemačkim firmama. Nije strategija razvoja ovog društva po svaku cenu dovođenje stranih investitora. Jedini pravi razvoj moguć je korišćenjem sopstvenih resursa, a to je plodna zemlja koja nas okružuje. Strani investitori bi mogli uzimati onu zemlju za koju ne postoji interesovanje na lokalu. Zadruga „Mrkšićevi salaši” pokazala je da pametnim radom i ulaganjima može da sačuva stanovništvo, da garantuje opstanak sela i okupi i uposli oko sebe lokalno stanovništvo – kaže Kočalka.

FacebookTwitter