ZRENJANINKA VIŠNJA RADOSAV POPOV, OPERSKA PEVAČICA O DETINjSTVU, ŠKOLOVANJU I UMETNIČIKM USPESIMA

Ne možeš spoznati nove horizonte, ako iz vida ne izgubiš obalu

U pevačkoj karijeri veoma je bitno mudro birati uloge i na taj način graditi svoj razvojni put. Ipak, mislim da nekada treba izabrati i one rizičnije poteze, jer jedino na taj način izlazimo iz zone komfora i napredujemo, kaže Višnja

U Verdijevoj operi „Trubadur” pripao joj je vokalno i dramski zahtevan lik Acučene, na koji je posebno ponosna i kaže da joj je jedan od omiljenijih. Nisu je zaobišli ni vanvremenski klasici „Nabuko”, „Madam Baterflaj” i „Rigoleto” koji su deo njenog trenutnog repertoara. Bila je Olga u „Evgeniju Onjeginu”, a sada je „lepa protina kći” Jula u „Pop Ćiri i pop Spiri” u matičnom, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
Mecosopran Višnja Radosav Popov, operska pevačica, rođena Zrenjaninka, ima bogatu karijeru. Nastupala je sa velikim imenima domaće i svetske muzičke scene u Njujorku, Zagrebu, Rimu, Berlinu, Piranu, Jerevanu, Sofiji, Skoplju. Ispričala nam je svoju životnu priču, osvrnuvši se na detinjstvo, muzičke početke, školovanje i najznačajnije uloge.

Ne potičete iz muzičke porodice, ali je ona postala Vaš život. Kako se to desilo?
– Moje odrastanje je oduvek bilo usko vezano za muziku kojom sam bila okružena. U porodici je predstavljala sastavni deo svakodnevice. Kada tako odrastate, onda mizika postaje životna potreba bez koje ne možete i ne želite. Pripadam generaciji koja je kupovala kasete koje su često služile za snimanja mojih prvih izvođenja, ponavljana iznova i iznova, sve dok nisam bila zadovoljna svojim „nastupom”.
Kriterijumi su mi već tada, sa svega 8 ili 9 godina, bili veoma visoki, a vežba snimanja se posle mnogo vremena ispostavila kao praksa među profesionalnim pevačima koju i danas koristim. Tada sam subotom u 14 časova gledala prenos opera iz Narodnog pozorišta u Beogradu. Bila sam potpuno opčinjena muzikom, kostimima, scenografijom, šminkom.

Muzički počeci su vezani za Zrenjanin. Kako je teklo Vaše usavršavanje?
– Moj put započeo je u muzičkoj školi „Josif Marinković”. Nakon osnovnih studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Vesne Opsenice, nastavila sam specijalizaciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde sam trenutno na doktorskim studijama u klasi prof. Nikole Mijailovića. Razvojni put umetnika se ne ograničava na studentske dane, traje zauvek ili onoliko dugo koliko čovek želi da radi na sebi. U pevanju, kroz svaku novu i staru ulogu, svaku predstavu u kojoj možda nastupate i godinama, otkrivate uvek nešto novo. To je jedna od lepota mog poziva – neprestano istraživanje sebe i sveta oko sebe kroz muziku.

Koje su prve uloge u kojima ste „kalili” zanat?
– Tokom specijalističkih studija primljena sam u operski studio Narodnog pozorišta u Beogradu, da bih nakon tri meseca debitovala na velikoj sceni u predstavi „Nabuko”. Narednih par godina „pekla sam zanat” u ovom pozorištu koje je postalo moja prva operska kuća i scena kojoj se uvek rado vraćam. Usledilo je učenje novih uloga i audicije koje su me dovele sve do Zagreba gde sam, sa tek napunjenih 30 godina, pevala u novoj produkciji Hrvatskog narodnog kazališta u operi „Don Karlo” ulogu Eboli, jednu od najtežih u svom fahu. U pevačkoj karijeri veoma je bitno mudro birati uloge i tako graditi svoj razvojni put. Ipak, nekada treba izabrati i one rizičnije poteze, jer jedino tako izlazimo iz zone komfora i napredujemo. U takvim trenucima se veoma često sećam jedne misli koju mi prof. Nikola i dan danas govori: „Ne možeš spoznati nove horizonte, ako iz vida ne izgubiš obalu”.

Koje gradove i nastupe pamtite?
– Jedno od nezaboravnih iskustava je putovanje u Jerevan i nastup u Verdijevom „Rekvijemu” i predivnom gala koncertu u njihovom Nacionalnom teatru. Jermenija je zemlja koja vodi računa o kulturi i umetnosti. Prijem za pevače je nakon koncerta organizovala prva dama Jermenije koja je bila naša domaćica te večeri.Njujork, Moskva i Rim su gradovi koji su na mene ostavili poseban utisak i kojima ću se sa velikim uzbuđenjem vraćati. Ipak, s obzirom da sam iz Zrenjanina, volim kada mogu da nastupim u svom rodnom gradu. Drago mi je što sam do sada više puta sarađivala sa Zrenjaninskom filharmonijom, jer uvek je poseban osećaj nastupati pred sugrađanima od kojih neke poznajem ceo život. Zrenjanin je grad muzike i nadam se da me čeka još mnogo nastupa u njemu.

Ko su bili umetnički mentori od kojih ste sticali zanat?
– Imala sam sreću i čast da radim sa velikim i iskusnim umetnicima iz sveta opere. Svaki pevač, dirigent i reditelj je učitelj od kojeg, ako želite, možete nešto da naučite. Neki od njih su operske pevačice Lučiana Dintino, Džoan Dorman, Ljuba Kazarnovskaja, Dženifer Larmore, Minjon Dan i dirigeniti Elio Bonkompanji i Đanluka Marćano. Svakako, najviše znanja sam dobila od svojih profesora koji su i dan danas tu za mene, da me podrže, posavetuju i usmere kada je to potrebno.

U predstavi „Evgenije Onjegin” scenu ste delili sa profesorom Nikolom Mijailovićem. Da li ste imali tremu i kakvo iskustvo nosite?
– Najveći i najbolji učitelji u mom poslu su scena i predstave. Tako se najbolje sagledaju propusti i analizira šta je to što može da bude bolje. Jer, uvek postoji „neko mesto” u partituri za koje moramo više da se skoncentrišemo ili uložimo poseban trud.
Tu je svakako i rad na ulozi koja može vrlo često da se tumači iznova i iznova, nekada i drugačije kako vreme prolazi i kako i sam pevač stiče nova životna iskustva. Bila mi je velika čast da stanem rame uz rame sa svojim profesorom, a lik Olge mi je jedan od najdražih. Za tu ulogu sam kasnije dobila i nagradu iz fondacije „Brede Kalef” za najperspektivnijeg mladog mecosoprana. Ima mnogo sjajnih pevača, velikih profesionalaca sa kojima je velika sreća raditi. Naš sugrađanin Željko Lučić, svetski operski pevač, jedan je od onih sa kojim bih volela da stanem na scenu.

U toku školovanja i karijere takmičili ste se i osvojili mnoge nagrade. Koliko su priznanja važna za jednog muzičara?
– Smatram da takmičenja, kada je reč o pevanju, treba shvatiti na malo drugačiji način jer je u pitanju specifičan posao. Nadmetanja su dobra i korisna, doprinose da na zdrav način sagledamo gde smo u datom trenutku i da težimo da pobedimo sebe i odemo korak napred u svom usavršavanju. Pomažu i da bi ostvarili i kontakt sa ljudima iz celog sveta, jer su to naše buduće kolege sa kojima ćemo možda jednog dana deliti scenu ili koncertni podijum. Tako je i bilo u mom slučaju.
Posle jednog divnog takmičenja u Rimu, pre dosta godina, izabrana sam da pevam sa nekoliko kolega iz celog sveta na koncertu mladih pevača koji je održan u tom gradu. Ovo je jedna od lepih uspomena na Rim i sjajne kolege od kojih mnogi danas pevaju širom sveta.
Posebno mesto među nagradama su i dve koje sam dobila iz fonda naše velike primadone Biserke Cvejić za dosadašnje uspehe na nastupima, takmičenjima i operskim predstavama, obe u toku školovanja. Imala sam sreće da učim od ove velike umetnice, koja mi je savetima i veštinama puno pomogla, pogotovo jer smo isti fah, što znači da ja osvajam repertoar koji je ona pevala. I danas me podržava i bodri u profesionalnim koracima koje pravim.

Pre dve godine postali ste član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U kojim predstavama možemo da Vas čujemo?
– Odmah po dolasku, počela sam da radim predstavu „Pop Ćira i pop Spira”, kompozitora Dejana Despića. Meni je pripao lik Jule. S obzirom da nam je svima iz Vojvodine vrlo poznata ova priča, pronašla sam za sebe neku simboliku u svemu tome i ta predstava će mi ostati jedna od najdražih. Mislim da je ovaj naslov veoma bitan za SNP i da nacionalna opera mora biti sastavni deo repertoara svakom profesionalnog pozorišta. Novi naslovi se spremaju i radujem se što ću baš pred novosadskom publikom moći da kreiram nove uloge koje me čekaju. Publika me može čuti i u predstavama ,,Trubadur”, „Rigoleto” i ,,Madam baterflaj”.

Opersko pevanje je specifičan posao, iziskuje da mu se posvetite i predano radite na razvijanju talenta. Recite nam nešto više o tome?
– Usavršavanje tehnike, izučavanje uloga i opera, čitanje stručne literature i stalno promišljanje o muzici jesu sastavni deo života jednog pevača. To je divan svet koji se neguje, jer se na taj način dolazi do publike i njihovih emocija, što i jeste suština muzike.

Opera se dosta približila takozvanoj običnoj publici. Kako to vidite?
– Smatralo se da ona pripada elitnom sloju ljudi, bila je daleka široj populaciji. U svetu moderne tehnologije i interneta, opera se trudi da dopre i do nove, mlađe publike. Mnogo svetskih pevača koristi društvene mreže i na njima svakodnevno objavljuje vesti o nastupima, kao i delove iz predstava. To je dobar marketing koji je u sadašnjosti neizostavan, ali i rizik da će ljudi sve češće gledati predstave preko interneta nego u pozorištu. Ipak, mislim da opera neće izgubiti publiku, jer živo izvođenje ne može da zameni nijedan video snimak. Oni koji dolaze na predstave znaće o čemu pričam.

Kakav je položaj opere, ali i kulture danas?
– Kod nas je generalno dosta teška situacija kada je u pitanju opera. Postoje samo tri operske scene u Srbiji, dve u Beogradu i jedna u Novom Sadu, a to znači da mnogo pevača nema stalni aganžman, a itekako zaslužuju da budu na sceni. Ovo je tema koja otvara i druga pitanja i tako stižemo do stanja kulture uopšte u našoj zemlji. Sve se svodi na to da koliko je jedna zemlja bogata i koliko ulaže u kulturu i svest građana, toliko će i kultura, pa i muzika i opera, biti razvijene. Ovako, umetnici, pogotovo mladi, ostavljeni su da se snalaze, da odlaze u inostranstvo i nadaju se boljim vremenima, kako bi mogli da rade ono za šta su se ceo život školovali. Bez obzira na sve poteškoće, smatram da nikada ne treba odustati, treba raditi na talentu i biti posvećen svom poslu bez obzira na okolnosti. Predan rad i trud na kraju budu prepoznati i nagrađeni, u to sam se više puta uverila na sopstvenom primeru. I na kraju, kada čujete aplauz i vidite publiku i njihova lica nakon predstave, znate da smisao toga što radite postoji i da je on utoliko još lepši jer je u pitanju muzika.

Miroslava Malbaški

Foto: Ivan Plazičić, NP Beograd i privatna arhiva