ZRENjANINSKA KNjIŽEVNA SCENA NEKADA I SADA – OLIVERA SKOKO I ALEKSANDAR BJELOGRLIĆ

Iskustvo priče priča – povratak u novu usmenost…

Pojam zrenjaninske književne scene zahteva ozbiljnije razmatranje od strane relevantnih ljudi koji se tom književnošću bave na objektivan način. Ja lično to vidim kao jedno heterogeno književno okruženje koje objedinjuje ljude koji vole da pišu, čitaju i povremeno objavljuju. Činjenica jeste da kao i u raznim drugim sferama i na polju književnosti ovaj grad je oduvek, a mislim da je to i sada tako, imao potencijal i za nekom takvom scenom.
Ovako zrenjaninsku književnu scenu promišlja Olivera Skoko, istoričarka umetnosti, kustoskinja u Narodnom muzeju Zrenjanin, spisateljica koja je objavila dva romana, svrstana u naj- uži izbor za prestižne književne nagrade.
Na nedavno održanoj tribini u zrenjaninskom „Kafematu”, sa čitaocima su se družili Olivera Skoko i naš kolega Aleksandar Bjelogrlić, urednik u Zrenjaninu, pisac, prevodilac… Voditelj je bio Vladimir Arsenić, književni kritičar, urednik „Ulaznice” Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”.
Prema mišljenju Olivere Skoko, glavni oslonac zrenjaninske književne scene je Gradska narodna biblioteka, po prirodi svoje delatnosti ali i onoga što baštini (časopis „Ulaznica”, Fond Todor Manojlović, Pesnička štafeta…).
– Ja, svakako, podržavam i neformalna okupljanja, susrete i promocije kao što je bilo ovo naše u „Kafematu” – objašnjava Olivera. – Knjiga, ako je dobra, naći će svog čitaoca, bez obzira da li je njen pisac deo nekog udruženja, neke književne scene ili je pak „slobodni strelac”.
Uživa i u promocijama, gostovanjima… Nedavno je imala 16. promociju „Đira” u Šapcu.
– Svaki put susrećem ljude koje već poznajem, ali i upoznajem nove – priča Olivera. – Ceo taj „đir” je jedno novo iskustvo. Rilke je rekao da pesme, a ja mislim da to važi i za priče, ne nastaju od osećanja, nego od iskustva. Da se napiše jedan stih, treba videti mnoge gradove, ljude, stvari…Eto, možda sve ovo dosad doživljeno bude nešto što ću tek ispisati… ko zna…
A Aleksandru Bjelogrliću se čini da živimo u doba „povratka usmenosti” ili na početku ere „nove usmenosti”.
– Literatura se radije „gleda” ili „sluša” nego što se čita, najšira publika ima sve manje strpljenja za opsežne tekstove, a i njen raspon pažnje sve je skučeniji – smatra Aleksandar Bjelogrlić. – Reklo bi se da je, na primer, početkom sedamdesetih kulturna scena u Zrenjaninu bila mnogo dinamičnija nego što je danas. Ljudi od pera, likovni, i dramski umetnici, ozbiljnije su shvatali svoje poslanje, a i lokalna publika je s većim respektom pratila lokalnu scenu. S pojavom globalne informativne mreže to se u znatnoj meri promenilo. Egzistencija se u priličnoj meri „izmestila” u virtuelnu sferu, dok je u realnom životu zavladala apatija. Sa druge strane, interesovanje publike postalo je fragmentarno. Stvaraoci koji su u stanju da iznedre novu vrednost – bilo da je reč o inženjerima, programerima ili umetnicima – steći će afirmaciju među srodnim dušama i fahovskim zajednicama u drugim sredinama, pa i na globalnoj sceni, dok u lokalnoj sredini mogu ostati potpuno anonimni. Ipak, ima pokušaja da se literatura iz virtuelne sfere vrati u svakodnevicu. Poslednjih godina organizatori književnog festivala „Kikinda šort”, među kojima je i kritičar Vladimir Arsenić, uložili su dosta truda kako bi „oživeli” literarnu scenu u regionu, pa i u Zrenjaninu. Njihovom zaslugom upriličena su gostovanja zrenjaninskih pisaca u Beogradu, Novom Sadu, Somboru i drugim gradovima, a bilo je i nekoliko zapaženih javnih „čitanja” u zrenjaninskim klubovima.

MALO ZAPAŽENIH IMENA
– I pored ovih pokušaja, „nova usmenost” uzima danak: za poslednjih petnaestak godina mladi naraštaj iznedrio je vrlo malo zapaženih imena na gradskoj sceni prozne književnosti – smatra Bjelogrlić

Branka Jajić

FacebookTwitter