ZRENJANINSKI POLJOPRIVREDNICI BEZ USTEZANJA O STANJU U SVOJ BRANŠI

I o zemlju se spotičemo

Slavko Vukov, Dragan Kleut i Borislav Čizmaš, poljoprivrednici iz Zrenjanina, Stajićeva i Botoša, nezadovoljni su stanjem u svoj branši. O svemu što im nije po volji, oni su prošlog petka govorili na tribini Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF).
Neprihvatljivo im je što su u proteklih par decenija pojedinci u Vojvodini stekli na desetine hiljada hektara oranica… U takvoj situaciji, kažu oni, nemoguća je održivost malog poseda. Slavko Vukov objašnjava da je poljoprivredna proizvodnja hijerahijski organizovana, a da u njoj krupni „igrači”, monopolisti, određuju cene. Obrađivanje velikih površina zato je uslov opstanka poljoprivrednika, pa običnim poljoprivrednicima smeta što sve teže dolaze u situaciju da koriste državne oranice.
– Davanje velikih površina državne zemlje u zakup firmama koje se nikad nisu bavile poljoprivredom, onemogućava seljačka gazdinstva da dopune svoje posede – kaže Slavko Vukov i objašnjava kako su on i njemu slični pod udarom monopola: – Nema slobodnog tržišta, niko se ne pojavljuje sa višom cenom, sve je dirigovano. Ako hoćemo da uđemo u Evropsku uniju, moramo da poštujemo i njihove poljoprivredne standarde. U EU nema velikog poseda, oni obično nisu veći od 200 ili 300 hektara.
Dragan Kleut iz Stajićeva rekao je kako je Grad Zrenjanin oko 900 hektara državne zemlje dao u zakup privatnoj domaćoj firmi koja se nikad nije bavila zemljoradnjom. Po njemu, zbog takvih odluka onih koji upravljaju državnom zemljom ugrožen je opstanak lokalnih poljoprivrednika. Borislav Čizmaš veli da u botoškom ataru ima 1.350 hektara državnog zemljišta, ali je samo 150 bilo na licitaciji, a zakup je iznosio 85.000 dinara po hektaru. Sa tako skupim zakupom, po njegovom mišljenju, moguć je samo gubitak. S druge strane, stočari koji su državnu zemlju dobili na osnovu prava prečeg zakupa je ne obrađuju, već je daju u podzakup, ali nadležni nikako da reaguju i kazne ih shodno zakonu.
Gosti tribine ZSF tvrde da je danas u Srbiji očigledno kako veliki otkupljivači poljoprivrednih proizvoda imaju monopol.
– Oni određuju cenu proizvoda i cenu repromaterijala. Iako formalno u Srbiji postoji više od 170 firmi koje izvoze hranu, u stvarnosti to radi njih nekoliko. Iste firme su i uvoznici repromaterijala i one odnosno njihovi vlasnici uništavaju našu poljoprivredu – rekao je Kleut.
U petak se čulo da poljoprivrednici u Srbiji plaćaju najskuplje gorivo. Cena dizela pre deset godina bila je 75, a danas je ono duplo skuplje i prodaje se za 163 dinara. Pre deset godina cena pšenice je, međutim, bila 20 dinara za kilogram, a sada je 16. Vukov, Kleut i Čizmaš su nezadovoljni visinom subvencija koje poljoprivrednici dobijaju od države. U Bosni i Hercegovini, kako navode, subvencija iznosi 200 evra po hektaru, a kod nas je ona 4.000 dinara, a dobija se za najviše 20 hektara. Nekada je subvencija iznosila 12.000 i čak 14.000 dinara po hektaru i to na sto hektara.
Čizmaš je ukazao na sporu reakciju Robnih rezervi koje su ove godine kasnile sa otkupom pšenice, i počele da je otkupljuju tek kada je formirana cena od 16 dinara za kilogram.
– Nikad duže žetva, nikad sporiji otkup. Po ovoj ceni žita vekna bi trebala da se prodaje za samo 20 dinara, prema zagovaranoj ceni suncokreta flaša ulja bi smela da bude skuplja od 70 dinara, a isto je i sa šećerom. Šta se kod nas dešava najbolje govori to što cena punomasnog mleka u otkupu iznosi 27 dinara, a u prodavnicama litra košta 85 dinara, ali ne punomasnog – objasnio je Čizmaš.

  • Sve više agrarne sirotinje
    Uvođenje kapitalizma u poljoprivredu uništava sela, nastaje more agrarne sirotinje, a prva velika kriza na svetskom tržištu hrane lako može dovesti do gladi u Srbiji. Mali posednici su već izbačeni iz posla, i prinuđeni su da magnatima prodaju zemlju, a preostali ratari bore se u nepovoljnim uslovima za opstanak, bez velike nade da će dugo izdržati – poručuju iz Zrenjaninskog socijalnog foruma i dodaju: – Naše njive neće služiti za prehranjivanje domaćeg stanovništva, nego za proizvodnju profita stranih i domaćih tajkuna. Velike kompanije proizvode hranu za svetsko tržište, samo za one koji imaju para da je plate.

Z. Dedić

 

FacebookTwitter