Ministar “pobrkao lončiće”?

Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Naši političari ekonomsku stvarnost predstavljaju lepšom nego što ona jeste. U periodu pre pandemije građanima je saopštavano da živimo u „zlatnom dobu”, da je naša privreda među najbrže rastućim u evropskim okvirima, da smo najbolji u privlačenju investicija i još mnogo toga. Sa druge strane, utisak je da predstavnici poslovne zajednice, stručne i akademske javnosti nisu u dovoljnoj meri saopštavali svoje kritičke stavove po tim pitanjima (ako su ih imali), niti upozorenja da sve to, možda, i nije baš tako. I tokom aktuelne pandemije nastavljeno je u istom „duhu”. Bez ikakvih pojašnjenja i dodatnih interpretacija olako se dičimo pukim statističkim indikatorima, iako se „iza njih” krije mnogo činjenica koje ne ostavljaju prostor za bilo kakav optimizam.
Poslednje što smo od predstavnika vlasti čuli je da je „nezaposlenost u Srbiji na istorijskom minimumu od 7,3 odsto” u drugom kvartalu 2020. godine. Prvo, ministar finansija je verovatno mislio na „stopu nezaposlenosti”, a ne na „nezaposlenost” kao pojam (u pitanju su dve sasvim različite kategorije). Drugo, podatak da je stopa nezaposlenosti u našoj zemlji opala i da je tako niska, automatski zahteva dodatna pojašnjenja – da li je i kako je to moguće u uslovima nadolazeće krize, šta to zapravo znači? Kretanje stope nezaposlenosti kao da je u suprotnosti sa realnošću – mnogima koje poznajemo nisu produženi ugovori o radu na određeno, mnogo njih strahuje za radno mesto, dok širom sveta milioni ljudi ostaju bez posla… „Ključ” se nalazi u sledećem metodološkom pojašnjenju. Stanovništvo se svrstava u jedno od tri osnovna, međusobno isključiva, kontingenta: zaposlena, nezaposlena i neaktivna lica. Sabiranjem zaposlenih (oni koji rade) i nezaposlenih (oni koji žele da rade i aktivno traže posao) se dolazi do broja aktivnih lica (radne snage). Ostala lica, koja ne rade i ne traže posao, svrstavaju se u grupu neaktivnih. Stopa nezaposlenosti predstavlja udeo nezaposlenih u radnoj snazi (zaposleni + nezaposleni). Dakle, oni koji ne rade i ne traže posao (neaktivna lica) uopšte nisu uzeti u obzir, odnosno u računicu.
Stoga, iako je stopa nezaposlenosti u drugom kvartalu 2020. (7,3%) niža od stope nezaposlenosti u drugom kvartalu 2019. godine (10,3%), to ne znači da je situacija na tržištu rada bolja. Naprotiv (i nažalost), mnogo je lošija! O tome svedoče podaci iz Ankete o radnoj snazi (ARS) za drugi kvartal 2020. godine. Samo ih treba pravilno tumačiti. U našoj zemlji je došlo do smanjenja broja zaposlenih (-72.300 lica) i nezaposlenih (-111.100 lica), uz istovremeno ogromno povećanje neaktivnih (+153.800 lica).
Tako, pomalo paradoksalno, imamo smanjenje stope nezaposlenosti (sa 10,3% na 7,3%), uz istovremeno smanjenje broja zaposlenih lica (za preko 72.000). Ovo iz razloga što se pojedinci, koji nisu mogli da traže posao ili nisu bili u mogućnosti da počnu da rade zbog mera sprečavanja širenja virusa (karantin), ne smatraju nezaposlenima, već neaktivnima (pa nisu ni ušli u obračun stope nezaposlenosti).
Predstavnici poslovne, stručne i akademske zajednice koji poseduju ekonomsko obrazovanje ne bi trebalo da „zabijaju glavu u pesak”, već da pojašnjavaju ovakve podatke i slične procese. U suprotnom, potencijalno saučestvuju u pogrešnom interpretiranju činjenica, te u svojevrsnoj obmani.