BEOGRAĐANKA NADEŽDA PAVLOVIĆ (108) RADO SE SEĆA VREMENA KADA JE BILA NASTAVNICA U JAŠI TOMIĆU

U ravnici pronašla ljubav i sreću

Moj devojački san bio je da završim školu, da se udam i da imam šestoro dece, ali prvo da bude devojčica – poverava nam se Nadežda Pavlović, jedna od najstarijih stanovnica Srbije koja lepo „nosi” svojih 108 godina.
Deo tih snova, Nadežda (tada Stjepanović) ostvarila je u Jaši Tomiću gde je po završetku školovanja u Beogradu, a posle Prilepa, poslata da bude nastavnica srpskog i nemačkog jezika. I baš tu je upoznala supruga Lazara Pavlovića, udala se 1938. godine, a kćerku Željku rodila je 1940. godine.
Kasnije, 1944. godine rodila je sina Radmila, ali to već nije bilo u Jaši. Njena kćerka sada živi u Americi, a sin u Novom Sadu. Nadežda ima šestoro unučadi i sedmoro praunuka. Sin redovno dolazi ali se, zahvaljujući modernim komunikacionim tehnologijama, čuje i sa onim članovima porodice koji su daleko.

U RAVNICI, U NEPOZNATOM
Kada je čula da će raditi u Jaši Tomiću, Nadeždi nije bilo drago, a u Ministarstvu prosvete u šali su joj rekli: „Ako se tamo ne udaš za godinu dana, vraćamo te u Beograd”!
Eto, baš se u Jaši udala. Mesni paroh je bio Ćetko Jovanović, a kuma joj je bila njegova supruga Milena – roditelji našeg sugrađanina Srboljuba Ćetkovića Jovanovića koji je obnovio stare kumovske veze.
– Bilo je to u vreme posta, kada se po pravoslavnim običajima ne venčava. Kada smo Lazar i ja boravili kod njegovih u Crnoj Gori, svekrva se čudila, a onda odmahnula rukom – eto, to može samo u Vojvodini. Govorila je da nismo venčani, nego da smo samo „prešli” – uz osmeh se seća Nadežda Pavlović, rođena Visočanka, koja je sa 14 godina došla na školovanje u Beograd, gde je završila učiteljsku školu i pedagošku akademiju za vreme Kraljevine.
– Odjednom sam se našla u ravnici, a navikla sam na brda i sve je nekako bilo drugačije, ali ljudi su me prihvatili. Škola je bila na kraju parka, a učionice u prizemlju. Moji đaci su govorili tada, a i kasnije gde god da sam predavala, da sam stroga, ali i da im je u kasnijem školovanju to što su naučili mnogo značilo. I volela sam ih, vodila sam ih na izlete. Mame im spreme toliko toga za jelo, za ceo dan, a oni to pojedu odmah – seća se Nada.
Društveni život je u Jaši (Modoš, do 1924. godine) bio razvijen. Održavane su redovno čajanke i igranke, a jedino je Nadežda bila u to vreme neudata. Svi su igrali sa suprugama, a jedan ples su iz učtivosti, posvetili koleginici. I veoma su se angažovali da joj pronađu životnog partnera. Tako se pojavio naočiti Lazar Pavlović koji je lepo svirao gitaru i violinu i divno pevao. Postojao je tu i Sokolski dom, a Nada je bila, kako sama kaže sokolica (i danas je najstariji član Sokolskog društva). Pevali su i u horu…

MORALA JE DA IZBEGNE SA BEBOM U NARUČJU
Ali, tridesete su brzo preletele. I na pragu je bio rat. Škola u Jaši je zatvorena i pretvorena u nemačku, pa je Nada ostala bez posla.
– Nešto od stvari sam prodala, nešto ostavila kod komšije i sa detetom krenula u Beograd. Zato i nemam fotografija iz tog period svog života, jer sam otišla u žurbi – kaže ona.
Lazar je bio mobilisan, Nada je izbegla sa Željkom, a baš nekako u to vreme suprug krenuo po njih. Potom je čuo da su već krenule. Kćerku je odvela kod svojih u Visoko, vratila se u Beograd, a potom je godine provela u Valjevu gde je drugovala sa pesnikinjom Desankom Maksimović. U Beogradu se družila sa popularnom književnicom i novinarkom Mirjanom Jakovljević – Mir-Jam.
Kaže, imala je ludu sreću u životu u godinama koje su donele nesreću. Bilo je mnogo prepreka, mnogo takoreći bezizlaznih situacija, ali ih je pobeđivala. „Kao da me je Bog upućivao kuda da idem” – kaže naša sagovornica.
Kasnije se porodica Pavlović skućila u Novom Sadu. Suprug je radio u „Naftagasu”, a Nada u prosveti. Posle penzionisanja, 1974. godine, prešli su u Beograd. Lazar je preminuo pre tridesetak godina.

POSETA IZ ZRENjANINA
Jednu od najstarijih žiteljki Srbije posetila sam nedavno sa delegacijom Udruženja zrenjaninskih penzionera. Predsednik Dobrivoje Mihajlov joj je uručio počasnu člansku kartu i poklone. Sa nama su bili i Slobodan Milović i Srboljub Ćetković Jovanović na čiju inicijativu je do posete došlo.
U jednoj od mirnih beogradskih ulica na Vračaru, u svojoj 108. godini (rođena je 1. odnosno 14. januara 1912. godine), baka Nada nas je dočekala sa osmehom. Srboljub je, sa svojim sinom Ćetkom, nedavno bio kod nje i tada su oživela sećanja na staro kumstvo koje datira iz vremena kada je ona živela u Jaši.
– Ponosan sam što smo obnovili kumstvo. Jer, kada sam u novinama čitao o kuma Nadi, gotovo da nisam mogao da poverujem da je živa. Sada se redovno čujem sa njom i sa gospođom Ljiljom, koja je preko dana već 17 godina sa Nadom – kaže Srboljub.
Znajući da Nadežda Pavlović ni u poznim godinama ne odustaje od slatkiša, uz cveće smo joj poklonili čokaladice, kao i knjigu pesama Draginje Milović. A doneli smo i dah ravnice, široke kao njena duša…

 

  • O SVEŠTENIKU ĐETKU JOVANOVIĆU
    U monografiji o Jaši Tomiću nalazimo podatke o porodici Jovanović, kumovima Nadežde Pavlović. Posle uspostavljanja vlasti, jašatomićki folksdojčeri počinju sa hapšenjem Srba, prvenstveno onih koji su bili eksponirani u političkom i kulturnom životu mesta pre rata. Među uhapšenima bio je i sveštenik Ćetko Jovanović, otac Srboljuba Jovanovića Ćetkovića. Pošto su ih držali oko dve nedelje u zatvoru, pušteni su kućama, ali su morali da se svakodnevno prijavljuju policiji. Bilo je pokušaja, tih aprilskih dana da devetoricu uhapšenih streljaju u Sečnju, ali je usledila intervencija advokata dr Junga (po drugim Hofmana), koji su bili veoma uticajni među Nemcima, i spasli ih. Po oslobođenju, predsednik Sreskog odbora narodnog fronta bio je Ćetko Jovanović, sveštenik. (Iz mogografije M. Đukanova)

  • PROSVETA U JAŠI TOMIĆU
    Prvi podaci o Školi datiraju iz 1725. godine, navodi se na zvaničnom sajtu ove obrazovne institucije. Prema Feliksu Milekeru prvi učitelj se zvao Sabas (Sava). U jesen 1886. godine, pošto je srušena stara zgrada, početa je gradnja nove, koja je završena 1889. U februaru 1903. godine za učiteljicu u ženskoj školi dolazi Stefanija Lukić, koja se 1905. udaje za poznatog impresionističkog slikara Stevana Aleksića, po kome je škola dobila sadašnje ime. Do 1963. godine škola nosi naziv Osmogodišnja škola, a tada dobija naziv Osnovna škola „Stevan Aleksić”. Godine 1983. počinje izgradnja moderne školske zgrade montažnog tipa, koja je završena 1985. godine.

Milena Bečejac