*Bora ustaje rano, u 4 ili 5 sati, ovce odvodi na pašu do 10, malo se odmori, pa stado opet isteruje na pašu do 17 časova, a zatim slede muža i sirenje mleka
Staru istinu, koja je kod nas pomalo devalvirana u poslednje vreme, da se poštenim radom može zaraditi i dobro živeti, potvrđuje i Borislav Ferenčev, poslednji čobanin u Srpskoj Crnji. Više od pet decenija čuva svoje i ovce mnogih Crnjana, a otkako je, pre desetak godina, spoznao da poseduje bioenergetsku moć, pomaže ljudima koji su u nevolji.
OVCE GA IZVUKLE IZ SIROMAŠTVA
Borislav je rođen pre 69 godina kao jedno od petoro dece u siromašnoj porodici Ferenčev. Kada nije položio prijemni za trgovačku školu u Zrenjaninu, otac ga je dao na „zanat” jednom od desetak ovčara u Srpskoj Crnji.
– Imao sam 16 godina i biti bojtar (pastirski učenik) je bilo posprdno za moje vršnjake. No, kako nisam imao izbora, a želeo sam svoj dinar, prihvatio sam to kao svoju sudbinu i po ceo dan provodio kod gazde sa ovcama – čuvao ih, hranio, muzao, prodavao ili sirio mleko, čistio obore… Zarada je bila dobra, radio sam vredno i ambiciozno, što me je preporučivalo i drugim, starijim pastirima. Promenio sam četvoricu, uvek odlazeći na bolju zaradu i kvalitetnije uslove rada. Naučen od rođenja na skroman život i da budem čuvaran, novac sam skupljao i investirao u kupovinu ovaca, želeo sam da i ja jednoga dana postanem vlasnik stada i samostalan čuvar svojih i tuđih ovaca. Uspeo sam to u svojoj 25. godini života, 1973. godine, kada sam se i oženio. To je za mene bila velika prekretnica, početak boljeg života – počinje priču simpatični, živahni, rečiti pastir.
Oženio je meštanku Zoru Došlov, sa njom izrodio sina i kćerku, nastavio da kupuje ovce i uvećava stado, ali ne samo to.
– Iako se ne misli tako, od zarade i rada sa ovcama sam kupio plac za kuću, cigle i građu i poneko jutro zemlje. Imao sam sreću da je i Zora štedljiva i vredna, pa je zajednički rad uvećavao naš kapital. Posle osam godina sagradio sam kuću, formirao stado od 200 ovaca i imao sedam lanaca zemlje! Za dojučerašnjeg siromaha bez igde ičega, to je bio impresivan imetak! Broj pastira u selu je naglo počeo da se smanjuje, pa je stado, što mojih, što ovaca meštana poverenih mi na čuvanje, ubrzo distigao 500, 600, nekih godina i 700 grla! Kada je početkom devedesetih počela kriza, ja sam doživljavao ekspanziju! No, kako su nesreće čovekov čest usud, mene su za relativno kratko vreme zadesile dve tragedije. Supruga mi je umrla u 42. godini života, a nekoliko godina kasnije neko je podmetnuo požar na mojoj farmi. Izgorelo je desetak bikova, seno, slama, obori… Po zvaničnoj proceni, načinjena šteta od oko 20.000 maraka. Nisam bio osiguran. Niti me je iko obeštetio, niti je podmetač požara ikada pronađen. Srećom, ostali su kuća, ovce, zdravlje i želja da se krene dalje, nisam klonuo – kaže naš sagovornik.
ZAMAJAC DECA I NOVA ZORA
Snagu da nastavi davali su mu dobro zdravlje, koje ga i dan-danas odlično služi, sin Perica koji je diplomirao na Višoj mašinskoj školi i ćerka Tanja koja se udala i radi kao vaspitačica.
Sin nije našao posao u struci, živi u velikoj i lepo sređenoj očevoj kući i posvećen je agraru – predano obrađuje 13 lanaca zemlje, tovi svinje i bikove i pomaže ocu.
– Posle Zorine smrti, punih 14 godina sam živeo sam, po ceo dan se baveći ovcama i pomažući deci, ali i štedeći i iščekujući da pronađem nekog sa kim ću provesti ostatak života. Pokojna supruga pred smrt je rekla da joj je najveća želja da se ja ponovo oženim i nastavim život srećan. Bog ju je uslišio, pronašao sam udovicu Zoru sa kojom srećno živim poslednjih 16 godina u njenoj predivnoj kući u centru varošice. Ona ima svoje ćerke i unuke, vredna je domaćica dobre naravi, slažemo se izvanredno. Po ceo dan nešto radimo, imamo svega i za sebe i decu, a naročito unučad – kazuje Bora.
Borina životna priča je interesantna i poučna. Ovčarstvo mu obezbeđuje siguran i kvalitetan život. Posao je težak, ali ga Bora voli. Ustaje u 4 ili 5 sati, ovce odvodi u atare na pašu do 10, odmara do 13 sati, pa stado opet isteruje na pašu do 17 časova. Potom sledi muža i sirenje mleka, a tek uveče, posle 18 časova je slobodan.
– Tako je sve od ranog proleća do kasne jeseni, a katkad i zimi kada nema snega ni velike studeni. Doduše, satnica je poslednjih godina nešto komotnija, jer je broj ovaca u stadu pao na oko 200 – pola mojih, a pola iz sela – kaže Bora, naglašavajući da svaku ovcu prepoznaje po nekoj specifičnosti i dodaje da su ovce pametnije životinje no što se misli, a za poslušnost trojice svojih pulina ima samo reči hvale.
On kaže da je ovčarstvo veoma unosno iz više razloga. Ovce je relativno lako uzgajati jer su dugo na paši, a u štalskoj ishrani nisu zahtevne – jedu svakakvo bilje. Cena ovčetine i jagnjetine je oko 300 dinara po kilogramu žive vage, sira isto toliko, a tražnja je uvek veća od ponude. Ovčiji sir je izvanredan jer mleko ima 8 do 10 masnih jedinica, više no bilo čije. Uz to, za svaku ovcu koju uslužno čuva u toru dobija 200 kilograma kukuruza godišnje (ili novčanu protivvrednost za to).
BIOENERGIJA – SLUČAJNA SPOZNAJA
Ferenčev nerado priča o svojim bioenergetskim potencijalima, ali oni koje je iscelio su puni hvale za njega.
– Pre desetak godina mi se u snu nešto čudesno pretkazalo. O tome, sem Zori, nikada nikome ni reči nisam rekao. Ljudi iz komšiluka su mi kazali da su posle mojih seansi ozdravili, čak i od naizgled neizlečivih zdravstvenih teškoća. Kako je moj neželjeni marketing brzo profunkcionisao po sistemu od usta do usta, dolazi mi sve više ljudi. Već sada sam pretrpan zahtevima za tretman, pa ne želim više o tome da pričam – kaže Bora, a mnogi ljudi sa kojima smo razgovarali njega i njegove isceliteljske moći kuju u zvezde. No Bora ne želi promociju preko štampe. Kaže – ljudi čuju jedan od drugog, pomoći ću svakom kome mogu.
OVČARSTVO U SRBIJI
– Broj ovaca se ne smanjuje samo u Crnji, već i u Vojvodini i Srbiji. Od mr Zorana Novakovića sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, čija je uža oblast ovčarstvo i kozarstvo, nedavno sam čuo da u Vojvodini trenutno ima 280.000 ovaca, a u Srbiji 1,6 miliona. Poređenja radi u Srbiji je 1955. godine bilo 5,5 miliona ovaca! Potražnja za jagnjetinom i jaretinom je sve veća, traže je iz arapskih zemalja i Rusije, ali je tog mesa sve manje. Šteta, jer imamo idealne uslove za gajanje ovaca, postoje nove sorte koje daju i po 400 litara mleka godišnje, ali nema čobana, a ni ovaca – zaključuje Ferenčev.
ŠAMPION U ŠIŠANjU OVACA
Učestvovao je na takmičenjima u spremanju ovčijeg i čobanskog paprikaša, ali bez značajnijih uspeha. Ali je zato na takmičenjima u brzini šišanja ovaca neprikosnoven.
– U Gornjem Bregu sam osvojio prvu titulu, a kada sam nabavio nove, kvalitetne makaze, u Čurugu sam pobedio sa nepunih šest minuta šišanja. Video sam da u tome nemam premca, pa više i ne učestvujem na takmičenjima, a nemam više ni mesta za pehare – šeretski objašnjava Ferenčev.
