Prema podacima Ministarstva rada, od početka ove godine inspektori su, u 40.498 sprovedenih nadzora, otkrili više od 8.000 ljudi kako rade na crno (8.747). Nakon mera koje je inspekcija preduzela, poslodavci su zasnovali radni odnos sa njih 6.826. Radni ugovor, dakle, ipak, nije dobilo 2.000 „crnaca”…
Kao i ranijih godina, nelegalnih radnika najviše ima u trgovini, građevinarstvu, ugostiteljstvu, proizvodnji tekstila, kože i obuće, proizvodnji prehrambenih proizvoda, delatnostima smeštaja i ishrane, nabraja se u izveštaju. U Ministarstvu, međutim, ukazuju da se broj zatečenih neprijavljenih radnika smanjio u odnosu na isti period prošle godine, i to za 22 odsto. I procenjuju da su na to uticale izmene u Zakonu o radu, jer se sad od poslodavca traži da prijavu za socijalno osiguranje podnesu pre stupanja zaposlenog na rad, a ne „u roku od tri dana od prijema” – pa su onda inspektorima pokazivali ugovore „sa današnjim datumom”: eto, tek su ga primili, prijaviće ga sutra-prekosutra…
Dobro, poboljšavanje propisa svakako je uticalo na suzbijanje rada na crno. A malo i to što je ponuda radne snage sve manja. Odoše ljudi trbuhom za boljim kruhom što na Zapad, a bogme sve više i na Istok – u Dubai, Emirate, najviše u Kinu, a nešto i na gradilišta Rusije. Neki da zarade pa da se vrate, a neki na to i ne pomišljaju. Otišli su da se ne vrate, sa gorkim utiskom da za njih u ovoj zemlji nema mesta…
A u Srbiji se, vidim, sve češće otvaraju razgovori u kojima se, sve češće, o tim ljudima govori skori kao o „izdajicama”. Pobegli su od slatkih kolača, šta li, traže preko hleba pogaču, utekli sa megdana, ne mare za otadžbinu, nisu patriote, zaveo ih prevejani Zapad, da budu „crnci” u tuđoj zemlji – svašta se može čuti (još više naslutiti) u takvim „sučeljavanjima”. Lakše je tako – svaliti svašta na one koji su otišli, manje se vidi tragedija činjenja i nečinjenja ovih ovde…
